Нова искра

— 281 —

— Решаваш се да одеш сама том господину ? — Па шта је с тим ? Нисам ја шоснаестогодишње деиојче. Хвала Богу, већ сам у четрдесетим. Чега да се бојим ? А после, он је човек од реда. Маличка ногледа своју матер са горким осмехом и стави се у пређашњи иоложај. „0 Боже мој, о чему ја бринем?!" помисли у себи. „Вар није све једно, ако се моја мати осрамоти данас, сутра или ма кад? Нека јој се никад и не укаже прилика за то, све једно је — она је на то увек спремпа. Не могу ја нигата с њом. Ја ћу о себи мислити!" Зинаида Петровна опет је облачила своју непромењену одећу у којој превлађује црвена боја, алп је данас нешто промене упео у то новопронађени брош с опалом. Више није ни покушавала да наговори Маничку. „Нигата од тога неће бити, а само ћу се задржавати. У самој ствари и боље је гато ће осгати. Њена строга појава само би другима кварила расположење." — С оваквим мислима и пође, напоменувши само Хиври, да ће се, по свој прилиди, доцкаи вратити. Већ је црквењак по четврти пут откуцавао сате, гато је, по рачуну сеоских астронома, требало да означи поноћ. Маничка је била у ностељи у немирном и брижном сиу. Тргмула се к сва је уздрхтала кад је чула куцање у ирозор. Неко се на улици поздрављао и молио за сећање. Разумела је, да је то Винаида Нетровна коју је пратио спахија. У соби је био мрак. Хивра отвори врата. — Пст ... Нећу да је будим... Немој подлагати пећ... — гааптала је Винаида Петровна и полако пригала

својој постељи. Скиде одело у мраку и леже под покривач, старајући се да не гаугака и да се гато мање креће. Мислила је, да ће Маничка, ако се само пробуди и види да је догала, одмах све дознати. Дознаће да је спахија био сам с њом, да је било веселих разговора и портвајна, да је глава боли ... и да је спахија, пратећи је, осећао као неко право да јој и овако говори: „Бога ми, иајдража ми Зинаида Петровна! Већ одавно осећам да мом домаћинству не достаје женског ока... Бога ми! Ја иалазим да је то управо за вас. Ја ћу са своје стране, разуме се, наградити вага труд; а како ћете свега имати довољно те не ћете морати ни на гато трошити, још ћете моћи сачувати и нешто пара за своју старост. Бога ми!" И тако добила је понуду... Економка код неожењеног човека! Истина да је у другим приликама, она би се и наљутила, али сад — сад и за ово хвала. Па ипак није могла дати спахији свој пристанак. Помислила је: „А кћи? Убиће ме, ако о том шта дозна!" Рекла је само, да ће размислити. Маничка је лежала отворених очију. Необична пажња Зинаиде Петровне, оно тихо свлачење и легање, без паљења свеће, учинигае јој се сумњиви. „Између њих је било ма гата од чега се ваља стидети," — мислила је у себи, а у дубини дугае њезине опет се будила примирена љутња. „Али, ето, стиди се од сукоба са мојим ногледом; то је још утешно... Ова је жена — моја нрошлост заједно са мојом будућношћу од које сам бежала; а ја — ја сам њена савест!" (НАСТДВИЋЕ СЕ)

-$гј Диетићи '<&(РЕС)\ЛЕ У Ј1РОЗИ. ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)

Успомена &""••• На небу само по гдекоЈа звезда; Јесења поља покривена сгрњикама; старо неко гробље покрај пута. Лак ветрић доноси до уха потмуло и тајанствено брујање воде испод оближње водеиице, које као да потврђује оне језовите бајке из наших младих дана, чије је поприште воденични точак. Дах обамирања у природи. А над свим овим царује опа чудновата титаина коју ни брујање воде не може потпуно да наруши, а која самим тим, што ништа не вели, тако много казује. Мир, одмор, поезија —- и њих двоје самих... Непријатно је објагањење довргаено. Он оста и даље притворно љут, она убивена, немајући ни толико снаге

да се отргне из оног полусна, у који је пала јога од прве његове реченице. Дакле је ипак наступило оно, чега се највећма бојала, и ако је то већ одавно очекивала: свргаено је... Стигли су до раскрснице и ћутке нружили једно другом руку. Младић убрза своје кораке, не обзирући се ни једном и не опажајући сузе које је она лила, стоЈећи јога пенрестано на оном месту на коме је оставио. Месец се већ полако помаља иза оног брега, обавијајући сву околину својим сребрнастим велом, иза кога се тајанственост тако радо крије; мало јачи ветар распростире неки неодређени, лак мирис, а брујање воде личи на удал.ену препирку неких дремљииих џинова. Ах, како му је данас дуг овај пут !