Нова искра

— 282 —

Од јодном чу младик иза себе лаке коракс: пођо ли брже и кораци се убрзају; успори ли ход и пратилац његов иође лакшо. Ну младић се не хтеде осврнути, јер се бојао да не снази лице које је пре неколико тренутака осгавио. 0, како је љут био на пу, на њену лепоту, коју сада варком назива; на њену интелигенцију, због које сада самог себе мора уверавати, да је то само пена била; о, како мрзи он тај осмех; тај топли поглед њен, који га .је у последње време готово вређао, то њено срце, у које више не верује. Ах, он мрзи сада и своју нрошлост, јер ју је био бацио пред ноге те жене, опијајући се њеном близином; а мрска му је и садашњост, јер га, он то добро зна, још прате уздаси њени. И том путу нигде краја! Ко ли то може бити иза њега, шта ли хоће? Па и ова несносна тишина А како је некада, у почотку, дивно било! Кроз сећање његово помаљају се слике све лепша за лепшом, пролећу утисци негдашњег бола и страсти; за тим усхићења — среће; до најмањих ситница сећа се он појединих дана и извесних часова, нроведених крај ње; опомиње се сваке речи, сваког уздаха, сваког погледа; у ушима му још одјекује песма, ко.ју му је она певала, као што је, у опште, сва његова најближа прошлост била само једна силна епопеја, чији је сталпи реФрен било њено име...

Ади сада су му ове мислк досадне и он их одбацује од себе, јер се боји, да му не помуте срећу коју ће, мисли, наћи норед оног сгворења, које јо ту скоро позпао, а које га сад очекује на крају овог пута у оној кућици с јасно осветл.еним прозорима, у којој ће убрзо заборавити данашње непријатне сцене. Ход иза њега све се већма ближи. Не могући се више одбранити од љубопитства, он се љутито окрене, да сву своју нелагодност излије на тог наметљивца, али се мило једно лице, које никад пре тога није видео, пасмеши на њ; сва његова љутња, безобзирност и мрзовоља беху као руком однесене под утиском овог благог осмеха и моке руке која му се спусти на чело. „Ко си ти?" запита он благо. „Од сада ћемо увек бити заједно: ,ја сам успомена на ону коју си дапас иапустио". Као да га вихор гони, окрете се он и хтеде потрчати напред, да више ништа не чује, али му је све било узалудно, јер што се више бранио, у толико се јаче спуштала она рука на његово чело и сво уверљивије шапташе му један глас у ухо извесно позиате име све дотле, док му се сузе не засјаше у оку. И ои настави свој ход, али другим путем и у другом иравцу, оборене главе, незадовољан са самим собом, несрећан и одмарајући се иа сваком кораку... П. В. Мијатови&.

Шаренк депткрк афоризмк од € € р €

У век се кажо да жена више воли него човек. То, у многоме, зависи од њене способности да разлијо и разблажи у великој чаши оно што човек скупи у једну једину кап. Поштовање .је, без сумње, иијвећк доказ о љубави једног човека. Штета што се тај доказ не цеии вазда довољно. Што се тиче лопоте, у свомо унутрашњем уверењу, жена признаје само ону што је она сама има. Ироиија, која се човеку чини да је плод нодовољно осетљивости, често је пута резултат сасвим супротних клвца. Иронија је створеиа од залеђених с^за. Љубомора је, на жалост, другарица љубави, али на исти начин као што болест прати човека. Идеал љубави

треба да буде без сумња, као што је идеал живота живот без јада. Највиша мета љубави ни.је достигнуће среће. Оваки заљубљени је, нре свега, једаи радозналац. Мало воли онај који много брбља. Пут ка савршенству није права и осветљена сгаза, којом свако може стићи до краја, то је мрачна, стрма и опасна богаза којом ваља наступати нипајући, ударајући челом и клизајући се ногама. Људи, који мисле да добро познају жену из искуства са галантним женскињем, изгледају ми као путник који би, пошто би походио болиицу у каквом граду, хтео закључити да су сви становници болесни. Они који тврде да је свет скуп порока и гнусоба, заборављају на успохе религије, науке и уметности; на