Нова искра

— 300

Ти си мене хтео за жртву узети, Ево, ја сам готов и нећу те клети. Алкеста Да умирем двапут ?! Зар ти, здрав и чио, Ратник што је премац Херкулесу био, Изгуби сву храброст? Зар се моћи скрипте? Не, јер твојој слави треба много више! (показујући на народ) Ти живети мораш!.. Народ краља треба! Први иолукор Ако нам тај ужас досуде са неба, Ако умреш, краљу, сутра град ће бити У пламену грозном и крв ће се лити. Други иолукор Чим ти за смрт чују, ко демони клети, Сој Аресов, Траки, зло ће да се свети. Од имена твога још се само плаше Милост! — Смрт је твоја смрт и земље наше! Адмегос Сад је куку-леле! Ако... нек вам суди. Од вас не понуди нико живот худи, Нико, чујте, нико да смрт мене прође. Даље, гадна расо, нек ти ропство дође! Први иолукор Краљу, ко да брани бедну земљу твоју? Адметос (журно) Смрти! Алкеста. Бездушниче! (робовима) Амо децу моју! Мали Еумелос и његова сестра улазе у пратљи једне робиње. ПОЈАВА ЧЕТВРТА Пређашњи, Еумелос, његова сестра и робиња Алкест а Гледај их!.. Зар витне да им оца није? Орлове орлиће иождераће змије! Сети се синова Тиестеса бедна: Сирочад владарска престола су жедна! Ко што храст џиновски од зле буре шгити Зелене изданке, свој подмладак вити, Примимо сад и ми што се примит' има: Ја да за њих умрем, ти да живиш с њима. (деци) Ходите ми ближе... Ближе, надо наша. Нека у ноћ моју ступи зора вапта! Смешите се само, моје златне круне. Очи ми, пре смрти, нек су вама пуне. Ваша нежна* душа голубијих крила Још је крај колевке да би уз гроб била. Ви не знате јоште тугу овог данка: Безимену жалост вечнога растанка, Принесите главе сасвим близу моје, У душу унес'те слику мајке своје

И никад не дајте да се из ње збрише: Од мене вас неће нико волет' више. Еумелос Мајко! Алкеста Име слатко! Цвет с невиних уста, Реч што ће ми јадној останути пуста. (Адметосу) Можеш ли ми, драги, своју веру дати: Да никоју другу не ће тако звати? Хестијом се куни птто огњиште штити, Да маћехе не ће у деце нам бити. Ти знаш да маћеха деци није мати, Плод љубави прошле од ње увек пати. А сирочад моја, до сад пуна среће, Милоште су жудна, милоште све веће. Крај њих срећних и ја све о срећи снивах, Пољупцем и песмом ја их успављивах. Чело ће им, мишљах, увек ведро сјати... Ти им од сад буди и отац и мати! Адметос Смрт химбна нашег не ће љубав скрити. И по смрти својој жена ћеш ми бити. Јер у свету земљу, где ћеш покој наћи, Љубав ми и срећа са тобом ће саћи. Живет' не ћу више. После смрти твоје Друга не ће ући у одаје моје. У свом тужном дому не надам се бољем! .. Не ће никад вигае, пролазећн пољем, Чути ни пастири ни вредне пастирке Са лотоских Фрула заношљиве свирке. Покоран сам... Ја све губим губећ тебе. Ах, па ипак. . (показује децу) Због њих погатедећу себе. Умри мирно! — Децу (нек ми Бози суде!) Као и ти гато би: спремићу за људе, Достојне краљевског и високог циља! Тад ћу теби доћи пун жуђеног миља! Алкеста. Хвала! Тим ћега жртву много већу дати. Шта будућност крије — не можемо знати; Смрт ће мене, можда, ослобедит' зала, А теби сам, ето, живот мучан дала. 0, како сам крај вас чисту срећу снила. (Адметосу) Крај тебе, мо ј друже! (деци) Крај вас, децо мила! Боговима хвалу ваља ми узнети, Што дадогае мени пре од вас умрети. Да смрт гледам драгих — над снагом је мојом! Са смрћу бих и ја издахнула твојом. Ходи ближе... Ходи!.. Да се теби молим, Да ти опет кажем: колико те волим! Сва сам твоја била и одредих себи Да за тебе живим... Све сам дала теби: Девојачке снове и сву љубав жене. Пред смрћу ми, драги, на, узми од мене Душу са усана где се лака вије. Нек се с душом твојом кроз иољубац слије.