Нова искра

— 306 —

то не само у Русији, радили су само званични илустратори који су се управљали према девизи „<1и1се е1; (1есогит ез1; в . Верешчагин, искрено одан принципима нове Русије, својим радовима напао је милитаризам. Пређе су сликари представљали ратове са гледишта војсковођа, а Верегачагин их представља са гледишта чисто човечанског. Он је хтео представити рат онако какав је, а не како је дотле представљан у алегоријама, и према томе он је био нионер реализма, што му и даје права да заузме ако не највише а оно једно од најпочаснијих места у развитку принципа који данас влада у уметности. Верешчагин завршује период „буре п навале" у руској уметности. Оензацијоно, тенденцијозно и нодсмевачко сликарство повукло се у позадину, а отпочело је обраћање јаче пажње на савесно и хармонично извођење. У Русији, као и целој Јевропи, посредничка улога у борби за независни значај сликарства — била је досуђена предеонику (Ђапс^сћа^). У „Ловчевим записницима" има Русија једну од иајвећих књига сувремене књижевности. Тургењев је у тој књизи изнео сву лепоту шума и степа своје отаџбине. Он је заљубљен у природу, живи њеним животом, тако се сродио с њом, да се у њој осећа као и риба у свежој води. Како дивну идилу приказу.је Тургењев, кад нам прича како ловци леже у шумској трави и гледају облачно небо; како у вече лутају по омагљеном| лугу, а ноћ проведу на мирисном сену код пастира, уду- ! бљујући се сво до зоре у ноћпу природу; како он слика тиху простоту спахијских села, или оие тмуле и бескрајне просторије средње Русије, где је све туробно као какав наоблачен и кишни дан. У целокупној светској књижевности стоји усамљено ово чудно сједињење љубави и страха, мислилачког посматрања природе и бојазни што је она улива. Овака травчица живи, све је послено и ствара, земља је у власти степскога духа, тајанственог, немог, хладног и страшног. Исто су тако и предеоници најбољи посматрачки изрази рускога сликарства. Основалац је ове руске школе Шчедрин, који је умро у Напуљу у својој 38. години. Он се одликује толиком непосредношћу и самосвојиом топлотом осећаја, каквих нема ни у једног јевропског уметника двадесетих година XIX века. Он .је за читаву главу виши од свега што је урадио један Валансен или Бертен, такав је и преиа Еоху и Ротману. Он је у XIX веку правп наследник Дижардена, Беркхема и Пејнакера. Његови су предеоници пуни нежног колорита, ваздуха и светлости, раскошни и мекотом енергично изписани, да човек посумња у све то када прочита да су рађени 1820. године, јер пре би се могло помислити да су из 1650. или 1660. — Лебеђев, такође рано умрвши у Напуљу, био је моћан насгављач Шчербинов у борби противу принципа Винкелманових. Да је поживео јога неколике године, руско би сликарство, без икакве сумње, истакло одличног супарника јевропским предеоиичарима. „Полако се ослобођавам" пигае он: „свих конвенцијоналности. Природа ми отвора очи и ја јој постајем роб. У мојим последњим сликама нећете наћи ни композиције, ни еФеката — све је просто. сс Али историјски живопис, чији период отпоче тада, задржао је и даље развијање овога правца. Еао и у другим земљама, тако су и у Русији модерни предеоничари почели сликати китњасте егзотичне мотиве. Дуго година култивирали су овакве радове Вороб.јев, Рабус, Лагоријо, Гаравски, Вогољубов, Мешчерски и други. Ови су они посматрали ирироду кроз призму улепшавања и угледали се, некад ср^ћно а некад чисго * занатски, у Калама и

Ахенбаха. Угледно и почасно месго међу њима заузима једиии Ајвазовски, и ако је брзорук и ако је његова љубав према декорацији а 1а СкхсНп, — пуна бучпих ватрометских е®еката. Многе његове слике поморских сцена, не гледајући на њихове оштре и необуздане боје, одлично представљају било грандиозни, поразни карактер буре, било јединствену тигаииу мирнога мора. Ове слике и обележавају Ајвазовског као весника сликовне складности (81лттип^). До чсгрдесетих година веровали су руски сликари да њихова отаџбина, тај тмурни, туробни и маглени крај, не може сликарству дати материјала, јер су за сликарство створени само богати, јужни изгледи. Шишкип је први показао (види у прогалом броју „Нове Искре" слику „Медина породица") да руски сликар може волети, разумети и уметнпчки приказати само руске крајеве. Кад су га послали у западну Јевропу, он је молио да се врати у отаџбину, да би могао сликати оно гато му је најдраже у свету. Шишкину је пошло за руком да ухвати јединствен карактер северноруске природе и да га изрази неподражавним савршенством свога цртежа, — кажемо цртежа, јер осећање боја није најјача Шишкинова особина. Ове његове слике, рађене масном бојом, досадне су, сувопарне, тачне и ситничарске, али за то изненађује непосредна свежина и нежност тонова гато их је достигао у |својим цртежима угљеном и у оФортима. Прави наследници 'његове технике не показагае успеха. Варон Клот заносио се накловошћу према живописности, али за то су му слике пуне недосгатака простоте и искрености. Орловски, Федерс, Волков и др. одликују се оштрином, педантношћу и сувим колоритом. Васиљев (види у прошлом броју „Нове Искре" његову слику „Мочар"), који је умро у својој 23. години, показао је да сликар предеоничар не мора бити Фотогра®, него посредиик између човека и ирироде, тумач оног тајанственог музичког језика којим природа говори човековој души. Он је отпочео као што треба сликовну складпост. Није више требало алпских висова ни океана гаарених, еФектних боја; почело је изучавање просте и нежне песме отаџбииске природе. Левитан је израдио своју „Мирну породицу" и „После кигае" (види прошли број „Нове Искре") — слике пуне дубоких утисака; Куинџи — јужне ноћи и светле брезове шуме, пуне трептава ваздуха, месечеве бледине и сунчева сјаја; Саврасов — нежне, необично песничке пролећне пределе; Судковски — величину мора; Васнецов — тужну пустога Сибира, његове мрке степе и бескрајне прашуме; Алберт Бенуа представља својим акварелима раскогане мотиве Истока и богате, пуне израза крајеве руске Финлаидије; Свјатославски је веома срећно похватао карактерне црте руске Москве. И ето, захваљу.јући тим предеоничарима, који су тихо, полако и скромно ишли својим путем далеко од проповеди Филантропа - тенденциониста, — опажа се у сликарству нов, у пуном значењу уметнички правац. Тако је Сверчков веома вешто и тачно представљао руског сељака и спахију. Нетар Соколов сликао је ловачке сцене, погребе, ракиџинице — без икаквих дометака, понекад циничио, али увек тачно. Он је и у техници самосталан: његове слике представљају мегаавину нежног акварела, густе гуагае, пастела и тугаа. Али главни подстицај овом правцу даде млада умет-' ничка Фаланга, која проби своју стазу шесетих и седамдесетих година. Тринаест ученика, који завршише академијске студије 1863. г., борише се по дужности за конкурсну златну медаљу, која се једначи са Француском Рпх