Нова искра

305

се с њим, с небом које вечито гледа на наш мали свет, које зна све тајне земаљске, у које упиру своје погледе заљубљена срца а у које гледају толике хиљаде потлачене браће наше. Нигдо нас оно неће онако топло и мило поздрављати као кад смо у својој земљи, у својој кући. И

кад нам оно доноси толико пријатних часова и може нас разноврсним поукама упутити — одужимо му се за неизмерну љубав којом нас обасипа — научимо се поштовати и љубити ово наше лепо, српско небо, па ће нам једног дана и оно засијати бујније, заносније и — пространије!

Л

е е м а

I.

нехату и немару дани иду и пролазе, И лагано све се губи, изумире и пропада, И никаквих нема жеља да ми приђу, да долазе, По сумраку сањарија пустош спава — свуд мир влада. Покидани, растурени сви листови из живота, Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука, Још ја стојим — кржљав израз свих болова и страхота, Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука. Луч невоље стално букти и будућност пламен лиже, Дим загушљив, мутан, труо већ и небо заклонио, И чађ пада и обличја и контуре разне ниже, И ја стојим и посматрам гареж што се накупио. Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака Нисам хтео да реметим бесмисленост у свом току: Од рођења мене чека — за ме стоји празна рака, Да однесе све што имам у провалу, у дубоку.

II.

У тренутку када човек сам са собом разговара, И занесен смело иде у пределе својих снова, И разгледа доживљаје и слеп тако срећу ствара И моја се мис'о буди —• ал' ко мис'о песникова. И ја тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена Кроз сва места из живота заборавом претрпана, Ту застајем, одмарам се под покровом од времена. Са погледом разлупаним гледам доба преживела, И све што је некад било и све што је око мене; И чудна се слика ствара — неко море од пепела : Над њим ваздух паран криком — као да је смех сирене. То је песма коју рађа мис'о моја и сећање Река бола мирно струји — нија скелет од прошлости ; То је песма тешка, мртва — једнолика к'о кукање Узвик, ропац или пара над животом и младости. 331 з.

РУСКО СЛИКАРСТВО У XIX ВЕКУ (Уломак из дела рнхарда јМутера „(^езсћкМе сЈгг )Аа1еге\ \п XIX ЈаНгћипс1ег1"')

(СВРШЕТАК)

е вреди ни говорити о оном што се до тада створило у војном еликарсгву. Изузетак је само Орловски. Зауфвајд и Вилевалде били су п^ки подражаваоци Ораса Вернеа; Коцебу, син познатог песника, показао је, истина, уметност у распореду и сценерији: његове су слике препуне војника; монументални степеници, старински замковп и куће живописно су употребљени. Али су његови људи од олова, а предеоници — позоришне кулисе; све је празно и банално лепо. Умео је прекрасно да зашећери своје радове,

а био је и зналац војничких стројева, али није имао осећаја за драматизам ратова. Верешчагин је пошао по сасвим новим сгазама. Недавно пре његових радова јавио се гроФ Л.. Толстој својим романом „Рат и мир", у којем је рат био први пут представљен са гледшпта космополита а нипошто са гледишта чисто родољубног. Ужасних сцена нема у овом роману; оне су више помињане него ли што су представљане; алп грандиозне шигуре убилаца, са гомилама хијенских пратилаца и ужасима што их чинише — главно су лице овога романа. Сликар је представљао оно што је писац само "напомињао. До Верешчагина, и