Нова искра

— 304 —

оне за периоду од 10 до 100, до 500 до 1000 и више година. Има и тројних звезда: једну главну прате две мање, које окрећући ее једне око друге, окрећу се заједно и око главне, веће. Све те звезде голим оком виде се само као једна, а као двојне и у ошпте сложене виде се само телескопом. Пажљивим посматрањем звезда констатовано је, да њихов положај у простору није непокретан, као што се некада сматрало, већ се свака креће у простору великом, својом властитом брзином. Тако на пр. лепа звезда прве величине Арктурус — коју је лако наћи сваког вечера кад се гледа у продужењу репа В. Медведа — удаљава се постепено са положаја који јој је на картама означен и креће се — према нашем хоризонту — на југозапад. Треба јој 800 година да се на небу помери тек за онолико, колико нам се привидно чини пречник месечева котура. При свем том, то је померање њено толико осетно, да је могло привући на се пажњу астронома још од пре I 1 /, столећа, када је (1718. год.) Халај утврдио то и за Оиријус и за Алдебаран. Ма како да нам то померање изгледа споро, ипак — према даљини те звезде од нас оно износи у најмању меру 5000 милијона километара годишње. Толико померање учини Оиријус за 1388 годнна, што чини око 550 милијона килом. годишње. Најбрже се креће једна мала звездица у звезданој слици В. Медведа, која нема свога имена, већ само носи, у место назива, нумеру звезданог каталога Гриничке Опсерваторије, под којом је записана (№ 1880). Њена је брзина око 22 милијона километара дневно. Та је брзина четири пута већа од земљине, а 300 пута бржа од зрна пушчанога И та су тела још могли некада називати некретницама! На основу свих тих астрономских резултата, сада се лако увиђа да тамо, у звезданом свету, има силан покрет, да се сунца нашега звезданога неба крећу у свима правцима различитом брзином. Неминовна последица тога јесте: да се наше звездане слике (констелације) постепено растурају. Небо се мења с века у век као и земља наша. Грдни се иокрети врше у тој пуклини васељенској, која је тако дуго сматрана као поприште смрти и укочености, а она удаљена сунца што нам трепере из бескрајности, те изгледају као сићушна кандила на азурноме своду воде собом кроз ту пуклину читаве породице планетске, издржавају их и потхрањују живот на њима и — тако трају из века у век! Телескоп је открио и још неке групе звездане, које у малим дурбинима изгледају као просте млечне мрље на плавоме небу, а у већим се растурају у многобројне сјајне тачке и свака је сунце. То су јата звездана, неке засебне удаљенб васељене од хиљадама сунаца и сунчевих система. Докле се простиру границе тих васељена? Еолика је та колосална даљина што нас од њих дели?.... Ни телескоп, ни рачун на то не могу ништа одговорити. Кумовска Олама („Млечни Пут") што је видимо сваке вечери голим оком кад је пебо бистро, састављена је од

густо збпвених звезда, које су у ствари врло далеко међу собом. Ту су астрономи избројили на 20 милијона сунаца. Та се колосална агломерација звезда вије свуда око земље, а сунце наше налази се око средине њене, јер је оно само једна звезда у Кумовској Слами. Звездана јата, што их астрономи откривају кроз велике телескопе јесу у самој ствари засебни, удаљени „Млечни Путови." Ну на телескопу се виде и такве маглине (небулозе) које се ни на који начин нису могле разложити у звезде, а по спектроскопским испитивањима састављене су једино од усијаних гасова и металних пара. То су свакако васељене, чије развиће тек сада почиње! Ту се зауставља моћ стварног испитивања човечЈег. Она јата звездана, маглине, те далеке васељене — различите од нагае — живе на толикој даљини од нас, да нам њихова светлост може доћи тек после више милијоиа година. Вероватно — да не кажемо баш и поуздано многе гасовите маглине, које данас асгрономи испитују дурбинима и за које мислимо, да смо у њима спазили знаке постајања нових светова — и не налазе се више у том примитивном стању, можда су то данас већ савршени светови! Пошто нам њихова светлост тако позно долази, ми данас управо и не видимо у њима оно што су оне сада, већ што су биле пре толико милијона година. Исто је тако вероватно, да неке и неке звезде што их данас гледамо и за које се довијамо да им природу одредимо — и не постоје више од пре неколико векова! Васељену не видимо каква јн она данас, већ каква је била, и то не каква је у целини била на пр. у једно одређено доба за све њене покрајине, већ каква је била у разно доба, јер нам светлосг с неке звезде долази после 10 година, с друге после 20, с неке после 50, после 100, после 1000 и после милијунима година! А светлост прелази по 300 хиљада километара у секунди! Пуклина јо васељенска неизмерна и непроходна. * Ето то нам прича наше лепо, срнско небо! Како је лепо оно са свима оним разнобојним алемовима који га красе и поздрављају нас чаробним сјајем из васељене. Ну ииак, немојте изражавати жељу да звездама приђете непосредно ближе. То је немогућно. Нас веже за овај свет наше лепо сунце и наша лепа земља. Она нам тбжом својом не да, да се толико удалимо од ње. Гођењем својим ми смо се нашој покрајини заверили, да је нећемо оставити, да ћемо је чувати и бранити, на њој бити и за њу умрети. Тако је велика привлачна моћ наше лепе земље српске и нашега дивног неба српског. А како ће нам тек лепо изгледати оно, кад га добро проучимо и познамо сваку прилику на њему! Оно ће тек тада бити потпуно наше и тек тада ћемо га моћи искрено волети, јер се не може осећати искрена љубав према нечему што је непознато. Тада ћемо тек осетити сву иријатност и величану нашег српског неба, и тада ћемо тек моћи појмити колико би нам тешко било растати