Нова искра

- 310 —

Јенералова кћи - РОЈЈАН напксао Ч У- ЈГ07)\ЈТ€ДО

XVIII.

утрашњи дан био је сасвии иеочекивано свечан дан у школском животу. Око 12 часова сгао је пред школске вратнице екипажЈу који беху упрегнута три поштанска коња. Винаида Петровна, чии их угледа, нљесиу рукама. — Ко би то могао бити ? Баш никако да погодим! Маничка је била у школи. Малишани, чим опазише екипаж, нреплашише се. ,/Го је надзорник!" ночеше шаптати један другом, а Маничка се загледала кроз прозор удивљеним погледом. Из екипажа изидоше двојица. Један је био спахија Марков а други Аркадије Николајевић Морозов, управо онај што је у губернијској управи имао угледно место у школском одељењу и што је Манички п дао место у Марловки. Зинаида Петровна утрча у учионицу, успут закопчавајући своју блузу. — Маничка, Маничка! Внаш ли ко је дошао ? Аркадије Николајевић! Сећаш ли се? Л.ице Маничкино доби замишљен и озбиљан израз; у очима јој појави се оштар и хладан блесак. Погледа

(НАСТАВАК) „Сви ће дознати; почеће двосмислени погледи, сажаљења, уздаси... Ах, зашто је долазио, зашто је долазио?" „У осталом" настави размишљати иосле неколико тренутака: „то је његова дужносг — да обилази школе. Он врши само своју дужност и ништа више. Не треба водити рачуна о томе. Он о менп више и не мисли, шта он има са мном. Он је у праву и ја га само узалуд вређам..." Ученици су стајали. Морозов је пажљиво погледао Маничку, добродушно се осмехиуо и одмахнуо главок, али ништа не рече а и не хтеде да разгледа ученички успех. — Знате ли шта ћу вам рећи, Марија Владимировна? — рече он Манички када остаде с њом иа само у стану, јер Зинаида Петровна беше заузета око чаја а спахија изиде до екипажа. — За вас није никакав рад! Треба вас ногледати само, па да се човек одмах и увери о том. — Шта то треба да значи? упита Маничка. — Значи да посао иије за вашу спољашњост, да није за ваш карактер... Ви се јамачно мучите и умирете од досаде... Погледајте само шта се од вас учинило, на

у матер тим погледом и не рече јој ни речи. И у један шта ли чите: попустили сте у снази, побледели, очи вам мах, јамачно нод утицајем таквог иробојног погледа, Зинаида Петровна побледе. У глави јој сијну мисао : „Шта ће бити ако Маркову каже све? А шта ли, ако му је све већ казао?" И када спахија и Морозов уђоше у учионицу, она их, место већ спремљене љубазности, дочека расејаним погледом. Гледала је час Морозова час спахију, као да би по њиховим лицима хтела да дозна истину. Морозов јој у знак ноздрава пружи руку и иријатељским гласом ослови Марију Владимировну: — Но, како ваш посао? Јесте ли се већ навикнули? А? У почетку, мислим, било вам је као да сте у иепроходној шуми, без навике, а после — сасвим обично, а? Господин надзорник вели, да вам је рад не може бољи бити...

упале, а били сте у јеку расцвета ... За вашу татап није рђаво... На нротив, њој као да је и користило... Али ви... ах... рђаво, да, да, рђаво... Хоћете ли да вас премесгим у град? — У град ? — с ужасом упита Маничка. — У град? Нипошто! Никад! — Чудновато! Онде ће вам бити боље. Ви сте обикнуле градском животу... — Онај пређашњи живот нити ће се новратити нити га ја хоћу... — Па, дабоме, неће бити... Али скроман живот у граду бољи је кудикамо од сеоског. — Ја нисам навикнута на скроман живот. — Како да разумем то „навикнута." Кад је што

Маничка погледа упитно господииа надзорника, који потребно, кад друкчије не може бити — онда се човек јој до сада ни једиом не дође у школу, па је, јамачно лако и навнкне. желећи да је обвеже, дао такав суд. Али у њезину но- — Али ја не ћу... Захваљујем вам. гледу Марков не прочита иикакве захвалности. Глас, којим је изговорила ту захвалност, био је тврд — Искрено рећи, не знам да ли је тако... Можете и суров и омогућио је Морозова да лако погоди, како проверити... хладно одговори Маничка. ово није нросг инат размажене девојке, већ нешто много Појава Морозова беше јој непријатна. Овај човек дубље. Погледа је озбиљно и пажљиво. зна њезин прошли живот и био је присутаи катастроои, — Марија Владимировна! рече јој он, али не оним срамоти њиховој. Она је тако хтела да све то заборави, пређашњим пријатељским и полушаљивим тоном, него више а гле, он дође да је на све оно опомене. Помишљала је топлим и интимним: чините на мене утисак какав не бих већ и на оно што је узнемиравало Зинаиду Петровну: желео. Не заборављајте, да сам искрено расположен према