Нова искра

— 311 -

вама и да вам од ерца желим свако добро. Ја знам шта је све било у том догађају, па... бол,е је и не помињати га. — Да, боље је и не помињати га, Аркадије Николајевићу! ударајући гласом примети Маничка. — Опростнте!.. Ја сам и нехотиде... За то сам и рекао, јер сте ви — потпуно невина жртва. И ја бих хтео да вам помогнем. Мислио сам да ће вам село помоћи, да ће вам одвратити мисли... Али, на против, ја видим... Ах, каква штета што сте жена а не човек!.. — Ето на! А шта би то помогло да сам човек ? осмејкујући се упита Марија Влидимировна. — Како шта? Могао бих вам дати сасвим добро место у граду... А сад вам могу понудити само јадно звање народне учитељице... Ево шта: ако хоћете, постараћу се да добијете место у женској прогимназији? Можете бити учитељица у нижим разредима... — Хвала, Аркадије Николајевићу! Ја сам вам веома захвална за понуду, али... Право да вам кажем: ја нећу никуд одавде... А и за што бих? — Еако : за што ? Па вама је овде досадно ! — Ни најмање! Није ми досадно ни по чему. — Нека је и тако... Али је овде плата скоро никаква, а онде ће бити већа... — Нама је довољна за све... Ми не осећамо никаквих иотреба... — Тхе, онда ништа не разумем. — Па зар сам вам се ма на што жалила? — Да, али ваш изглед... — Мој вас је изглед преварио... У сваком случају, • ја сам вам веома захвална што бисте хтели да нам помогнете... Ту се Маничка мало замисли, па за тим упита: — Реците ми, Аркадије Николајевићу, да ли сте познавали учитељицу што је овде била пре мене? — Порховску? Клаудију Антоповну? Да, дабоме... Морао сам је знати. То је моја дужност — знати све учитељице у свом рејону. — Ништа више ? А зар је нисте познавали и ближе него колико вам дужност наређује ? — Можда, мало... Била је чудна појава. Искрено говорећи, ја никако не разумем њезии поступак. Замислите само: отац геиерал, веома богат, одличиа породица, а она све то напушта. Признајте да је то веома чудновато. — Јамачно је било каквих узрока? — упита Маничка гласом из ког се није могло оназити да ма ишта зна. Хтела је да види како о свему томе мисли Морозов који је био виша власт Клаудије Антоновне. — Да, било је, али чудних узрока. Њезин је отац долазио због тога и био је код мене. Молио ме свим што .је свето, да му помогнем да му се кћи врати, мезимица, јединче... И плакао је чак. Али шта сам јамогао урадити? Она је била добра учитељица, па нисам имао права да је отнустим. Тада сам га нитао и о узро-

цима, али, признајем, нисам могао тачно разумети у чему је ствар. Једно је од двога: или ни сам отац није знао те узроке или их је крио од мене. — А шта вам је казао ? — упита Маничка иеобично заинтересована. — Некаква прошевина... Неки кнез, верен прво са њеном сесгром, обратио се после њене смрти и Клаудији ... То је за њу ^била увреда... Укратко, нека веома заплетена романтична исгорија... Ја, признајем, чак сам помишљао да је с тим кнезом отишла даље него што би требало, па се он одрекао женидбе... — То никада није било! — сва успламтела узвикну Маничка, али се брзо ноправи: — То није могло бити!.. Не говорите тако, Аркадије Николајевићу! Он је погледа испитујући. Учинило му се мало чудновато што је то тако примила к срцу. — Зар сте је ви позиавали? Да? — упита он.

ПлАНИНКА иред млекаром — Не, нисам је знала... али... али ја својим животом јамчим да то није могло бити! — дубоко уверена одговори Маничка. — Па ја то и не тврдим. То је само претпосгавка. У сваком случају, она је била несрећна. После тога није отац о њој ни једном расиитивао, као да је сасвим и заборавио на њу. Тек кад је умрла, ја сам га известио по дужности. Али сам с највећом муком дознао његову адресу. Био је у Одеси, па су га после нреместили у Кијев. А кад сам му писао у Кијев, дознам да је премештен у Варшаву. Тек пре кратког времена могао сам га известити. — Кажете да је била добра учитељица? То је ваше мишљење ? — Да... Ја тако доиста мислим... Деца су добро походила школу... Било је, истина, и штошта... Онаје, тако рећи, излазила из учитељске дужности, сасгајала се са сељацима. То... на то се у нас не гледа баш најпријатпије. Али ја сам се о том извештавао, и уверио сам се да ту није било ништа онако... Уоиште, гледао сам јој ' кроз прсте.