Нова искра

292

Нред вече дотрча снаха Мартина, која се носле подне нађе око Цале. Марта је погледа са зебњом у срцу, по готову у напред знајући, шта ће јој она рећп. „Оа њим иде врло рђаво! Цала те опет зове. 1< Она пође. Трчећи уђе унутра. „0 дадо, он умире!" узвикну Цала очајно, сва обливена сузама. — „Погледај га само, погледај!" Марта се наже пад колевку. Веше настала неочекивана, ненадна промена, која се није дала одмах објаснити, али њене последице беху ужасне. Мало, бледо лице као да беше превучено неком нарочитом, непељаво-сивом бојом; танке уснице беху помодреле, док су очи изгледале потпуно мутне и угашене. Испрекидано стаде Цала причати: „Још мало пре било му је тако добро. Кашљао је, истина, али храну беше узео као обично. Отанку бејах оставила код њега, док сам сама пословала по пољу. Мислила сам, затећи ћу га у спавању као што је и остао... И сад ето, види како изгледа. Пипни само : хладаи као лед!" Марта додирну чело и лице, отвори кошуљу на грудима и опет прислони ухо на груди. Ништа да се примети, само што је тело било ио готову хладно. Цала стајаше покрај ње, мирно, непомично, са сузама на лицу, са страхом у души. „Јест, за цело .. . као да му је хладно тело ... Али — плакати не помаже ништа. . . Отрпи се присебна!. .. Може још све окренути на боље. .

„Ах, Господе, Господе велики!... Он умире, аја?!" — Она отпоче гласно да запева. Марта покуша да је поново умири, али без успеха. Она се удараше у груди, чупаше своје косе, трчећи по соби и тамо и амо, дивље, бесно. А јаук њен и јецање дубоко се простираше у пространом миру, који постепено наилазаше са падом мркле вечери. На њен јаук дотрчаше још неке жене из суседства. Први пут од како се Цала вратила. Лагано, стидећи се, са неком зебњом, по готову страхом. И док су дотле тајом обилазиле око њене куће, сад стајаху све ту, готове да помогну и делом и речима. Само је смрт и њена страшна појава у стању учинити, да се строгост и оштрина у животу заборави, да се опет осети сенка милосрђа према ономе, чији живот не знађаше дотле ништа друго осим муке и страдања. А Цала, стајаше и сама ту, нема, по готову без свести, не јаучући више гласно, са тешким сузама. Дубоко у ноћ дете не живљаше више. Мало лице изгледало је као олово; носић заоштрен; уснице са затворено модром бојом; очи затворене и капци такође модри; руке и.ноге хладне и укочене, а све тело мртво, хладно, не крећући више својих ситних удова и не радујући се матери својој . . . (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЈЛатм, матм!

ролеће је опет стигло, По твом гробу трава ниче: А славујак с тужне иве Своју чежњу опет кличе. Ох, да ли га и ти чујеш Како чезне, како пати, Мати, мати !..

Око твог се крста вије, Твој рукосад, твоје цвеће; Твоје слатко име грли, Ал' те, авај, не покреће! Ја га гледам, сузе лијем, Ја га гледам како пати, Мати, мати !..

Бегрпд

Је л' и ја сам твоје цвеће, Твоја радосг, твојс милзе? За то сада и ја венем Чемерика и босиље! Ох, да ти је само знати Како моје срце пати, Мати, мати'!'

Д АИИЦА Б. И .ЛИЦЕВА