Нова искра

— '298 —

е л и к а — дојугдћа сдика —

с р гћ а

таквом расположењу човек би наЈволео да поспе самог себе камоором, па увијен у какво платно да легне у сандук ко.ји би осгао ту годину, две, три, вечито. Чисго помислимо као да живот хоће да сгане; да стане и да се скамени у једној пози веома неугодној. Нити очекујемо добро, нити се надамо злу. Дође нам просто да пожелимо да нас дочепа куга или тако што, само да тек доживимо што. Али кад нема ни куге ни рата, ни земљотреса ни пожара, а ми, да нам је од некуд, да за часак само дође у посету — велика срећа. Зашкрипе ли врата, зазвони ли звонце, зазврје ли или застаиу кола пред капијом, срце нам закуца живље и ми у себи номислимо: — Ево је... дошла је и сад ће ући... наша срећа...! Али у место ње улази писмоноша и доноси вам ако не какав неисплаћен рачун, а оно зацело какав — књижевни оглас; из кола, која су пред кућом застала, испадне лекар за богатог комшију ко.ји вам није ништа род, а на врата улази слуга и јавља вам, да у шупи имају само још две цепанице и једна корпа ћумура. Пада ли случајно киша, то знаш да ће сипати целе недеље, а пече ли сунце, то изгубиш веру, да ће са неба ма кад капља канути. По ваздуху лете облаци прашине, улична слама и папир, као да се свет претворио у сметлиште. Нестрпљив станеш код прозора и видиш све неке кљасте и богаље у руву нечистом и извешталом. Отвориш ли га, то ће ти зацело сапунска воња из какве перионице или арома на подварак из еуседне кујне ударити у нос. Станеш ли пред огледало, опазићеш једну седу длаку више; а обазреш ли се око себе, видећеш да су сви у кући добили жутицу и да је слушкиња твоја око отеченог образа завезала мараму. У оваквом очајничком положају многа жена почне да претура по Фијокама, кутијама и шатулама. Она би да нађе нгго ново — у својој старудији. И Јела је тако радила. 0 једне у другу нежну ручицу претурала је везове, пантљике, парчад свиле и друге сјајне и нежне тричарије. То су биле одиста меке, лепе и ®ине крпе, у стању да у ти пробуде успомену на салоне осветљено чаробном светлошћу, на музику, игру, људске гласове и лаки кикот, али у Јеле је све то изазивало само — грдну пустош. — Та крпе ове нису ништа више но детињасто подражанање вештачких изума, помисли опа. Од бледог тона

ренесанса направљен је воден; оно што треба да представља грациозни рококо само је детињасто шарабатање; оно што треба да изгледа као пожутели вез, више је прљава крпа, а оно што треба да буде злато, сјаји се као — лим. Исту такву слабосг одаје и намештај. Један је „ампир а из — главне чаршије; а контра®е прадедовске само се ишчуђавају једна другој на зидовима оивиченим позлаћеним трацима. Пусто је, пусто и лажно све. Јела баци кутије у Фијоку и седе за мали махагонски сто. Књиге је не маме. Та шта има у њима! Име неких мисли које су писца занимале само један часак, а којих - се после сам одрицао. Покаткад воли да слуша приче,

Сриска цртачка и сликарска школа у Београду које понеки избраник божји проживи. Али данас јој све то изгледа несхватљиво, магловито, ништавно. Омиљени јој песници сада задају страх и чисто је изгубила вољу да прати борбу између нежних душа и бруталног безумља судбине. Мали свакодневни боЈеви више је занимају. И зато претура стару преписку по Фијокама и кожним корпама свилом посгављеним. Писма су истина писана разном руком, али као да их је све један човек писао. Писана су у бољим круговима друштвеним и зато јављају једно исто и на исти начин. Из крајног заиада Јевропе долазе исто вести као и од конзулке у Кајиру и супруге саветника посланства у Буенос-Ајресу. Има ту свачега: извештаја о тенису, тркама, о веридбама, којима се свако ишчуђава, и о Флертовима којима се не чуди нико; овде онде искрсие, у алузији, сонствено интересовање за кога аташеа или коњичког Официра — ове неуморне пријатеље љубавног снорта. Има ту и ситних авантура и болова и ра-