Нова искра

294 —

а,оств, и још много чега, али све то не може да задре дубље у „кшг". Јодна је рука, шта више красним рукописом, и неке страсне речи исписала. Има ту нешто о очајању, о проиграном животу... Али јунакиња те трагедије истом руком, на неколико недеља доцније, описује један величанствен косгимни бал и божанствен излет на јахти из Нице у Марсељ. И одиста, док месец само прође три мене. ми већ пе знамо да ли смо при пуној месечини призивали смрт или тонули у највећем блаженству. Време јури и ми остајемо увек на истом месту, и да није наших образа, на којима се виде статистички подаци прошлости, ми бисмо готово дошли у искушење да кажемо, да је све што смо искусили и проживели, само сан. Као да један осмех пређе преко строгих црта Јелиних. У руци јој беше писмо. Од једне старе лудице. Да човек чисто не поверује у оно што ту пише. „Ви ие можете помислити, како сам срећна и блажена, драга госпођо. Сад знам добро да живим и за кога живим. И то после толико дугог и мучног чекања; после сграшне стрепње и бриге од неколико година. Ја нисам знала да ли ћу га опет видета; да ли ћу га опет загрлити, гледати га и неговати као мало дете, јер је он био и остаје немоћан као дете. Сад је опет код мене. Вратио се из ужасног завода, Боже, опрости ми грех! Они ми га, истина, нису излечили, али су ми га ипак вратили у стању у коме ће још дуго, дуго, на моју срећу живети. „Десна рука остаће му узета. Жодерна иаука, на жалосг, ту је слабо помогла. За мога сиротог и доброг Максима сувише је доцкан откривена лековита моћ електрицитета и хипнозе, али је ипак много постигнуто. Он може да ме разуме кад му полако и јасно говорим; може левом руком чак и своје име да напише; а кад га у његовим колицима на сунце изведем, он се смеши сав блажен. То је срећа, велика срећа, драга госпођо, и ја захваљујем Богу и дан и ноћ, што ми је сина вратио." Јела, која се испрва смешила, баци преда се написан лист и гледала је дуго замишљена на њ. Она није никад замишљала себи срећу у оваквом облику. „Зар да један исушени идијот у једној жени разбуди срећу!... Зар да у једном осмејку његову, мати нађе блаженство земаљско !..." Чудновато! Она у то не би никад веровала. Срећа је нешто богато, нешто сјајно, нешто што блешти, што шушти као водопад, или се сјаји и лелуја као златно класје јужно, кроз које шева пролеће... Та она сама била је здрава, млада и пуна живота; имала је свачега и свега и могла је драгим камењем окитити вити врат. Зашто да она никад не осети блаженство или срећу?.. Зашто да се на њу вечито кези лаж бескорисног живота ?!...

Бескористан живот! Та мисао одјекиваше у замореној души ове младе жене. С дана на дан, морала је да саставља понеки мали програм само да не би погинула од досаде. Мало тоалета, мало преписке; један поглед на кујну, шетња, посета, посета људима и од људи, који су јој потпуно равнодушни, с којима Је говорила зато, што човек у друштву не сме да буде нем и... што тако време пролази. После, ето и мужа кући. Њен муж!.. Каио је то смешно — њен муж!... Она је готово заборавила да има мужа. Његова јој појава изгледа чисто посгидиа у њеној кући. Оно, понеки пут јој је баш пријатно кад може рећи, да је удата. Јер моћи рећи: мој муж, за жену већ значи имати некакав друштвени положај. А њен муж има баш познато и иоштовано име. Зашто? Кажу да је сгручњак у своме нослу. Али шта она има од свега тога ? Шта она зна и мари за етногра®ију! Можда је он стручњак у својој струци, али њену струку — он не разуме. Њена је струка лепота, за коју опет он слабо мари. Она, истина, не осећа увек да је он баш узнемирава, али често, кад он оде, њој лакне мало. Он има неке чудне навике. Ненрестано чупа бркове и за чудо што не уме да држи виљушку како треба; то је дира, једи... Кад говори, он говори о стварима, које је ништа, ама баш ништа не занимају. Понекипут је својим одговором баш наједи тако, да хоће из коже да искочи. А много штошта, што њу истински занима, он сматра само као Фриволну игру. Па после, како се само у вече свлачи! То је просто страшно! Ни трага од какве грације. Боже мој, међер смо ми жене ипак нека виша створења! Чак и онда кад смо саме и неопажене, са нама је и код нас тежња и осећај за лепим. Ми никад, у интимним кретањима својим, не можемо бити тако баналне као човек. Гроза ме хвата кад видим како он запушта све оно, што сачињава спољни живот и свет... ...Па воли ли она свога мужа или не?.. Јела ставља себи ово питање први пут, и чуди се просто, како то да га за толико година себи није ставила. — Зар ја не волим свога мужа ? пита се она поново. Кад би он умро? Она би пала у очајање и до последњег часа живота свог носила би црнину. Доцни.је, можда, понела би уз њу и бело, јер јој то лепо стоји... Али како је сада могла доћи на ту мисао ?.. Она би сад баш збиљски хтела да зна, да ли воли свога мужа или пе... Али како га може волети, кад га управо и не познаје. Њој никад није пало па памет — да позна свога мужа. Он зацело мора живети неким унутрашњим, душевним животом као и она. И он зацело жели и чезне за неком вишом срећом као и она. Да није и он несрећан?.. Кажу да је он учеи. Свет говори о њему као о неком ауторитету. Убрајају га, шта више, у бесмртнике. Али лако је то свету, који бесмртника није видео у папучама. Да није то можда ситница према његовим великим и бесмртним делима?.. А има жена које и идиоте обожавају!..