Нова искра

— 864

најбољс казује: Оса у јееен потроши што је произвела, али оставља семе из кога ниче бујно пролеће... По природном закону има права да троши много само онај који много зарађује, и ко од те зараде оставља извесну суму за црне дане, ко.ји обично долазе изненада! Нико не зна шта га чека, а невоља редом иде. Што важи за поједине људе, важи и за народе. Сваки народ има задаћу и дужност да ириноси културном напретку, и што више приноси, тиме добија већу дивиденду на умни и материјални капитал који је уложио у културу и стекао својом моралном снагом. Снага је моћ, а живот арена, у којој кличу само победиоцу, а о побеђеном нико не води рачуна, највише ако га — жале; али тешко оном кога жале! У тој борби одржаће се само онај који је наоружан знањем и оснажен истрајном вољом. Незналице и мекушци подлећи ће, прегазиће их точак културе, који сад иде много брже, јер га тера и електрика — то најимпулсивније културно средство садашњоети. Сваки народ има уједно и задаћу и дужност, да од модерне културе усво.ји и асимилује само оно, што од говара његову карактеру и његовим особинама и што не стоји у опреци са његовим народним идеалима. Само оне лесгве воде осгварењу народних идеала, које су дубоко утврђене у реалном животу. Живот српске жене био је увек, идеалан: узор женских врлина, пун одушевљења и пожртвовања за крст часни и елободу златну . . . Српске су се жене, као весталке, дан и ноћ бориле да им се на огњишту свети пламен љубави и братске слоге не угаси . . . Турска сила је рушила ерпске градове и цркве, она је и српско царство разорила, али српску колибу није могла, јер та колиба није стајала на земљи него на српској жени . . . У тој колиби је света црква и све што је Србину мило и драго нашло уточишта. Српске су жене пред иконом кандило палнле, и то су биле оне светиљке, које су кроз бурне ноћи народног живота вековима светиле и казивале народу пут злаћаној слободи . .. Српска жена, српска песма и српска црква, били су извори из којих су народни борци снагу црпли . . . Па зар су ти узор-борци и те узор-жене изумрли у срнском народу ?.. У сваком зачетку лежи смрт; из гроба се диже нов живот; у вечитом колу вечитих препорођаја нема ни почетка нити краја . . . Што је прошло, више се не враћа; што ће доћи, није никад било — све је ново, а опет сгаро ... Нису у српеком народу изумрли узор-борци и узоржене, јер су његови синови и кћери свесни задаће, коју им довикује дух времена. Устај, бори се, не дај се! Не чекај на туђу помоћ; уздај се само у своју снагу, у своју главу и у своје руке!

Гдо један за све, а сви за једнога, где свак за себе, а сви за цело раде — ту напредује цео народ. У целом смо само цели сви! Пођите. драге госпође и кћери, у народ, и поучите своје сесгре, српске сељанке, свему ономе што ће им служити за здравствену, моралну и материјалну корист, а народну свест и понос подизати. Али не идите са књигом и пером у руци, него са живом речју и примерима. Не ишту се за то велике науке ни велике жртве, па ни дангубе, него еамо добра и истрајна воља; а увек има прилика да са српском сељанком дођете у додир. Ваљда нема вољнијег и благодарнијег ученика од нагаег простог народа, само кад се погоди права жица, која дира у срце, као она срнскога гуслара... Па кад будете, драге кћери, окусиле сласт која лежи у том подизању —- и саме ћете се чудити, како сте могле бити без тога! Дижући српске сељанке — дићи ће се и српске госпође, оснажене свежом струјом из иароднога живота: Аманет вам, дакле, драге гоеиође и кКери, сриска жена из народа и њена домаАа иривреда! Ко народу ноуку пружа живим примерима и ко народу набавља зараду, а тој заради вредност не поби.ја — тај је дао свој део решењу најважнијег питања: решењу друштвених одношаја. Радом се иојединац, радом се иородица, радом се народ снажи. Рад је једино средство, које води метеријалном благостању; а материјално благостање је врело из којег извире највеЛе благо сваког народа: здравље, иросвета и слобода. Сељачки сталеж је најјачи стуб у народном и државном животу, а жена важна чињеница тог живота. Мати пружа својој деци не само нрву телесну него и прву душевну храну и даје правац њихову карактеру ; а од суме карактерних људи зависи снага сваког народа. Карактер је највећи мултипликатор људског друштва; а друштвено образовање без карактера — готова пропаст. Наши стари нису ни из далека имали тога знања и светског образовања као ми, али су имади морала, који су усисали са мајчиним млеком; имали су узор-карактера у великом броју, и то је један од главних узрока, што се наш народ, код толике беде и невоље, одржао вековима. Учини само једно велико или сјајно дело, па си славан човек, али карактер мора, као и добро срце, радити целог живота. — Младост се греје на сунцу наде а старост на месечини прошлости; старост нема више будућности — троши што је стекла: живи од спомена . . . Благо омладини која сунцу тежи, благо старости чија прошлост није иомућена никаквом кривицом, и ко на крају суђених му дана може с правом рећи: Што знадох — учиних; гато могох — дадох своме роду и своме народу...