Нова искра

— 376 —

пространој основи. Потребан је ннтелигентан Човек, којд би могао иисмено и као што доликује водити иреговоре с клијентима, а такође и да их нрима. Оасвим случајно обратили су се мени са молбом да препоручим лице, које би могло заузети такав положај. Ја сам, разуме се, похитао да препоручим вас, те, ако пристајете, место је ваше. Награда је — педесет рубаља месечно, али има и још неких процената, који би изнели до двадесетипет рубаља, а ако се послови развију — и више. Ви бисте са својом татап лепо пролазили. Похитајте с одговором. Саветујем вам од свег срца да не пропустите ову згодну прилику која ће вам поправити положај." „Као поручено!" помисли Маничка: „Треба једном одговорити и на то питање. Сва питања треба објаснити, да не би остало никакве сумње. Како је њих дивно објаснила Клаудија Антоновна. Истина, њој је за то био потребан цео дневник, али то је за то што је и њен живот био пун, што је у ње било и узрока и последица, тежње и циља. А ја као да живим без разлога и без циља, па ми то и не треба. Али она ми је дала добар пример и оставила неколико чистих страница за мене." Маничка извади свезак, стави га на сто преда се, и рече полугласно: „Разговоримо се, Клаво; сведимо рачуне и изведимо резултат." Седе за сто и поче писати: „Разговоримо се, Клаво; сведимо рачуне и изведимо резултат. „Уживала сам живот, али ми је судба задала страшан удар и ја сам постала злобна и омрзла сам цео свет. Познала сам тебе; ти си ме уверавала да ћу наћи умирења у оном у чему си га и ти нашла: у жртвовању за друге. Тражила сам то, али нисам нашла. „Да, хтела сам послужити ближњему, али нисам могла. Он је ружан, суров, прљав, — тај ближњи. Противу тога узбунила се сва моја прошлост коју презирем и проклињем, а ипак — њена сам робиња. „Ти ми одговараш, ја чујом и осећам. Ти велиш: „Шта? Један само корак, један неуспех и ти већ не верујеш у своју моћ, већ си опустила руке? Застани мало, испитај и по стоти пут своју моћ; нека буде и сто неуспеха, сто први биће — успех! Доброчинство, као особина, стиче се огледима, вежбањем... „Тако велиш ти, али ја нећу таквог доброчинства, ја га не признајем; оно би за ме било — насиље. У мени га нема, нема! А ти опет одговараш: ти говориш о себи! Али је у твом срцу, још док си дете била, љубав горела макар слабим пламичком. Ти си имала старамајчицу која те је, на свој начин, учила љубави. У мом срцу нема љубави, — ја сам то осетиаа крај болесникове постеље, јер му нисам могла опростити његове недостатке. Нисам могла, иисам могла, нисам могла!... Видела сам пред собом туђег човека, који ме је вређао и самом својом појавом. И ја сам осећала, како се у мојим грудма место сапатње буди злоба и мржња према њему. Не, ја љубави немам. Срце је моје празно.

„А то је тако, јер ја свим силама душе своје, свом злобом својом, које је пуно у мени, мрзим и оне у чијим је рукама било моје детињство! 0, како их мрзим! Ја сам им све опростила, — и сиротињу своју и срамоту, али им ово не могу опростити. Не могу им опростити што ме нису научили волети, што су ми срце васпитали да буде хладно, ледено! Ја те гледам, Клаво, твој живот, и разумем да се помирење може наћи: у љубави! Да, ја све то разумем умом, ја видим да си ти то и нашла, да је то добро, да је тако потребно, јер у томе, у љубиви, у служби ближњем, у жртвовању, нема ничег личног, ситног, поквареног, а још и за то, што никад није тешко умрети оном који није узалуд живео... Али то није сваком дато, па није ни мени. Ја ти говорин праву истину, ја ти отворам срце своје: гледај, — оно је празно! „Подвига, дакле, нема! Па шта ће бити? Ја сам то очекивала, дуго нисам била одлучна, али ево ми сада дође мушка одлучност, права, пошла сам смело и — разумела сам, да њега неће бити и да га не може бити. И не само подвига, већ ни најобичнијег доброг дела; не, ни ово иије тачно, него: ни дела које не би било зло! А шта ме очекује у будућности ? Учићу децу. Али ја. их не волим, она су ми туђа, она то добро осећају. Белокоси малиша осећао је то, када је инстинктивно одбио моја мажења. Ја их нећу ничему научити, јер ми та деца неће ни веровати. Јер ако ја њих ие волим, неће ни она мене волети, а деца верују само онима који их воле. „Примићу место што ми га нуди Морозов. Жпвећу у граду. Замислимо, да ће ме срећан случај учинити богатом. Живећу у свету, уживаћу у забавама, у безбрижности, у свим добрима овога света. Али ће срце моје бити гладно, јер неће моћи никог волети. А срце без љубави — мртво је срце, ти то знаш, Клаво.... „Не реци, да ми твоја исповест није била од користи: то није истина. Да нисам тебе познала, никад не бих истину познала. Да нисам видела твоју душу, чисту, истиниту, љубавну, била бих спремна поново утонути у вртлог празног и немилосрдног живота. А еада то не могу, јер знам вредност овог живота, јер сам видела и друкчији живот. Не Клаво, ти си своје учинила према мени, ти си урадила што си могла... „Дакле и онде нема ништа друго осим нразнине. „Шта је то? Живети у свету као бедно створење које душу одржава радом, у који ни само не верује, јер живи само да једе и пије, да се одева и да чува топлоту крви своје, живи само да не умре, — је ли тако? Окретати се у узурној празнини и јурити за срећом која је сјајна и е®емерна као и одблесак сунчев у огледалу! Тај одблесак дражи очи, деца јуре за њим, али чим огледало склониш — нестане га! Не, ни то не вреди. Па шта онда вреди? Одговор је тачан и утврђен, па ме, за то, Клаво, немој ни разуверавати, јер је узалудно. „Стани, још није готово. А ти? Зар је теби било лако да остварујеш свој подвиг ? Твоја душа, жељна подвига, зар се није борила са навикама узурности, детињ-