Нова искра

— 375 —

Маничка је еве ово гледала раширеним очима; лице јој сваког тренутка постајаше све блеђе; недоумица замењивапа је на њему суровошћу, која је прелазила чак у негодовање, у жестину. Никада још боре на њезину челу не беху тако дубоке, још јој никада усне не дрхтаху тако, нити јој груди тако дисаху. Некаква њој непозната борба, која је била, у души њеној, дави јој груди, стеже срце. Жељп, која је овде доведе, остварена сталном решеношћу што је потекла из читава низа мучних размишљања, а која јој изгледаше као једино могућни резултат свега што је било с њом и што је налазила у животу и свом и других људи, — сада се борила с одвратношћу, с осоћајима срџбе, па чак и са мржњом према овим људима... Шта је то ? Зар она овде, она, са својим малим, белим ручицама, са својим угањеним укусом, слабим нервима? Зар она да проводи време крај овог болесника — ружног, мрзовољиог, невероватно суровог и прљавог? То је несмислено, ружно, то је насиље над душом, над својом човечанеком личиошћу, над свим својим животом, па ма какав он био, над собом самом, па ма каква била... Маничка се окрете и, никога не гледајући, изиде из собе. Село је већ спавало. Чак и пси, уверени да у ово доба ни једном лоиову неће ни у памет доћи да одлази у туђа дворишта, беху се повукли у своја склоништа, те својим непрекидним лајањем не потресаху дубоку тишину пролећне ноћи. Ова тишина, овај непрекидни иокој природе која, свршивши евој обични дневни посао, беше заспала да се сутра пробуди са свелшм силама и да се опет нрихвати свога посла — непроменљивог, вечног, разумног ; овај тихи сјај месеца што величансгвено броди по плавини небеској, тихо и мило светлуцање звезда којих је тако много и које се по неизменљивој сталности у току векова јављају на својим одређеним местима — све то не уливаше мира у душу Маничкину, већ мукама њеним само нове додаваше. Ишла је брзо, али не право школи, већ Вог би знао куд, јер јој беше све једно ишла куда му драго. Ено поље, па ноки широки пут, ено опет село, његов крај, јарак, низ колиба поред реке. Али је река овде пресушила и само се види њено црно корито. Опет нестаје колиба, опет степио поље, нешто ее у даљини бели и види се крст, пуно крстова: то је гробље... Маничка га обиђе и пође тргом. Из далека се види школа, прозори нису осветљени, јамачно се Зинаида Петровна није још вратила. Ено тамо, десно, парохов дом, а у његовим прозорима сјајна светлост и јављање живих покретних сенки. Дакле, весело се. Прекрасно, бар је нико неће реметити у њеној самоћи. А она би да буде сама, — увек, вечно сама, да никог не види, да не чује људски глае и да мисли: никог живог и нема у свету. Изгледа јој да би тада могла живети, само тада. А сад... Зар је ово живот?

Месец је обаејао школски дом. Све около мирно и непокретно. Не, на клупи као да се покрете нека сива сенка. Ко је то ? Да није мати? Зар она ужива у природи ? Зар се наслађује ноћном тишином ? 0, не, ништа она од тога не воли, јер би по томе већ одавно спавала. Док се Маничка приближавала, сенка беше устала и очекиваше. Маничка приђе кући. На вратима стајаше деран у сурој свитки и са поштовањем скиде пред њом своју капу. Маничка је сад први пут у свом животу видела овог дерана и никако није могла разумети, каква то може бити потреба што га .је амо довела овако доцкан.

Милица Анђелковићева Јаиански мотив XXII — Шта желите? — одсечно упита Маничка. — Јесте ли ви учитељица? упита је деран. — Јесам, а шта желите? — Овде седим још од вечерас... Све чекам, чекам, а никог нема, — ни Хивре, никог... Ја сам из среске канцеларпје. Послао ме начелник. Ево вам и писмо. — Писмо? Деран извади испод пазуха осредњи замотак и даде га учитељици. — Начелник вели: можда је што важно, Бог ће знати, па га однеси!.. Ја сам чекао, додаде деран као да се хтеде оправдати што је тако дуго чекао. — Хвала вам, рече Маничка и одмах уђе у стан. Ту упали свећу и отпечати коверт. Писмо је било од Морозова. Пише: „Хитам да вам јавим, поштована Марија Владимировна, да имам за вас одлично место. У нашем граду отвора се комисионарска канцсларија на доста