Нова искра

— 374 —

— Отепанида, Степанида! — полугласно викну Хивра. — Ео је то? чу се иза пећи женски глас. — 0 — ох! болеснички узбуђеним гласом застења јамачно болесник и тешко се покрете у постељи. — Ходи, Степанида, ходи! Ја сам то: Хивра, ®амулуска. Иза пећи изиде омања, мршава жена, зрелијих година, у шареној сукњи и белој кошуљи, са цицаном махрамом на глави. — Шта ћеш, Хивра? упита она, али се одмах извуче нити баш изненађена нити преплашена и ухвати се обема рукама за главу. — Ко је то? Госпоћица? Учитељица ? — Дабоме, госпођица! Вар не видиш? Дошла ти госпођица. — Гле само!.. А у нас такав вашар!.. Да сам знала... — Па шта је с тим? У тебе такво зло, а ти би да не буде вашара!.. Ми ти, Степанида, радост доносимо ! — Радост? Ох, откуд се ја могу радовати ? Господ се на нас прогневио!.. — Ох — о — ох! -— опет застења болесник. — Тако ето по целу ноћ и цео дан!.. потужи се Степанида. —- Верујте ми, ево већ пета ноћ како не спавам. Не знам ни како се већ на ногама држим!.. Али седите, молим вас, госпођице, немојте на прагу стајати! . 0 Боже, како се осрамотих. — Чу ли, Степанида, ми ти радост доносимо! настави Хивра своју прекинуту реч. — Треба ли ти новаца, а? — Ах, те како!.. И не говори! Самазнаш: болестан би човек хтео и ово и оно... А кад погледаш ни гроша! Синоћ му паде на памет — савијача с маком... Шта да радим? Хоћете ли веровати, плаче: „Савијаче с маком, савијаче с маком!" — Као дете какво јеца само: „Савијаче с маком!" Жалила сам га, жалила, али шта сам могла: у кући ни паре ни мака. Брашна још и има, хвала Богу, али мака — ни зрнца. — А ми ти, Степанида донели читаву гомилу пара!.. Хивра се још никако није могла одрећи задовољства да слатко помучи сироту жену. — Од кога? — Од Клаудије Антоновне. — Буди Бог с нама и вољо божја! узвикну Степанида: Је ли из мртвих ускрсла, шта ли? — Није, али ти је с оног света послала. Ево ти, на! Госпођица каже: има тачно две стотине сребрних рубаља! Степанида прими из њених руку две банкноте од по сто рубаља, али није знала шта да ради: да ли да пове РУЈ е Д а Ј е то збиља за њу или да је то шала Хиврина, јер је она волела, то је добро знала, да се понекад и шшшли.

— Не верујем ја, није то мени!.. рече, али по гласу јој могло се видети, да није само упола веровала и да је од свег срца хтела, да је у то сасвим увере. Погледа и у Маничку. — Истина је, то је вама, — одговори Маничка. — Истина ? Мени ? Како то ? Откуда то ? Ја не знам ни како да их узмем! — Није, није, шалила сам се! — озбиљно рече Хивра: то је теби Степанида. Данас је био овде сам генерал, родитељ покојнице Клаудије Антоновне. Разумеш ли сад? — Оо — ох, ох — о ох! Христе Боже! Господе Боже! — јецао је болесник иза пећи. — Мучи се као бедни Михаило ! — прозбори Хивра и настави дубоко спустивши глас: Внаш, Степанида, дошао, исплакао се на гробу и, како је покојница веома волела твога Мишку, ево наредио да ти се преда... Разумеш ли? — Како данеразумем! радосно кликну Степаиида: значи — мени! То су сад моји новци и могу с њима радити што хоћу! Је ли тако или не? — Тако дабоме! А да како би друкчије? — Купићу волове! 0 Мајко Божја! Волове ћу купити! Вечна јој памјат, доброј души. За живота је добро чинила па је и после смрти милосрдна! Тако ми Бога, волове ћу купити!... Лице Степанидино засја одушевљењем. Међутим Михаило ее узнемири и стаде некако чудновато уздисати. Маничка, бледа, стајала је крај вр&та, одупрвши се руком о рагастов. Као кроза сан слушала је разговор двеју пријатељица, јер је вазда слушала болеспикове уздахе. Много је мржње било у тим уздасима, мржње сасвим оправдане за човека који се искрено покајао, осгавио пиће, хтео поправити домаћинство, — и ето, баш у време кад .је потребно најјачега рада, паде у постељу. — Степанида! Ходи, ходи — и! — позиваше је он шиштавим гласом. Степанида се узбуди: — Опростите, госпођице!... Шта да радим? Болесган човек!.. Болеснику се све опрашта, госпођице!.. Ви бисте, можда, за који часак у другу собу... 0, туго моја! Маничка није знала због чега се ово оправдава. Неодлучним корацима пође за Степанидом која се упути постељи. Михаило је лежао леђушке, покривен до подбратка својим кожухом; космата му глава некако сва ушла у јастук; лице му је било жуто и до невероватности омршало; велике, мрачне очи сијале се грозничним сјајем!; уста, окружена улепљеним длакама неодређене боје, искривљена од бола и срџбе. Ваздух око његове постеље беше несносно тежак. Степанида пажљиво скиде с њега кожух, подметну једну руку под његова леђа а другом стаде пажљиво извлачити чаршав испод њега. — Не тако... не тако јако !... Боли !... О-о-о! викну Михаило и с напрезањем скупи руку у песницу као да хтеде њом ударити жену своју. Степанида пажљиво и стрпљиво настави свој посао.