Нова искра

— 373 —

Посде су га водили и некој врачари, — има тамо нека на четрдесет врста од нас... Разглбдала га и овако и онако, па и објаснила: то му се, вели, ракија свети. Криво ракији што је више не воли, љути се, па као вели: дај да му се осветим, да га до костију сасушим!.. И суши га! Још га посаветовала: устани, вели, о Великом Петку пре сунца, обиђи трипут око ракиџинице и само читај „Оче наш", а после се заустави на сваком углу од ракиџинице и на сваком пљуни по трипут... И биће ти, вели, као да си руком скинуо! Михаило је тако и учинио, све је урадио како му је било заповеђено. Али ништа му није помогло, — венуо је као и пре. А сад је ево већ недеља дана како га је и у кревет оборило: узеле му се и ноге и руке, у грудима му се све нешто ломи и кида, само илаче и уздише... Ето каква је несрећа! Време је као наручено за орбу, треба и сејати, а домаћина нема, домаћин лежи као пањ какав... Степанида је, рецимо, жена умешна, могла би и сама управљати послом, и ако тешко; али треба неко и њега да гледа, ето несреће... Као дете да је, само закера и само се дури: ово нећу овако, оно онако, кожухом је високо покривен, те ниско је покривеи — једном речи закера... Ето каква је несрећа! Могла би овим парама те какву сетву спремити! Купила би волова, изорала би целу њиву, а могла би и од пана добити гато на жетву... А како ће то с оваким теретом на плећима!... Ва време овог причања, Маничка је преживљавала нешто што још дотле није осећала. У грудма јој сазреваше некакав нов осећај, који је све више и вигае расгао, а њој се чинило као да и она расте с њим. „Ово је искугаење мени послато ! Да, ја немам права да га мимоиђем ! То би била малодуганост, после које бих престала погатовати саму себе. Клаво, буди са мном! Клаво, помози ми!" — Ја ћу је одменити, Хивра! — чврстим а у исти мах и узбуђеним гласом промуца Маничка. — Кога, госпођице? у иедоумици упита Хивра. — Ту жену... Отепаниду! Ја ћу седети крај њезина мужа... — Како би то могло бити, госпођице! Од куда вам то ? Ви нисте навикнути на тако гато!.. Нећете ви ни једне минуте*остати ! Он је такав аљкавац, опрости му, Воже. — Хивра, кажем вам, гато хоћу то ћу и учинити!... Хајдемо к њима!... Одведите ме. — Дакле хоћете као и Клаудија Антоновна? — Да, као и Клаудија Антоновна... Одведите ме, Хивра!... Хивра се побожно прекрсти. — Господе, Господе! Међер је Клаудија Антоновна била прави анђео. Док је живела — добра је чинила, а како умре — гле како преображава људе! Доиста анђео!.. Хајдемо, госпођице, хајдемо!

Изидогае а заборавише затворити врата. Било је девет часова увече. Ввезде сијају, месец се високо уздигао и меком светлошћу осребрава дрвета, земљу и кровове кућа. Топло као у сред лета. Маничка није узела ии шешир ни махраму. Хивра јој причала по путу још вазда којечега о Степаниди н Михаилу, али је Маничка била сва заузета новим осећајима и није скоро ни слушала старицу. Нека непозната сила вукла је напред, а она није ни покушавала да се бори с њом. Та је сила владала њом, заповедала јој да стави на себе ново бреме, а заједно с тим крило се у дугаи Маннчкиној тужно сазнање, да ће свему бити крај, само ако не испуни све то, само ако опусти руке. Та силна логика ствари, која неопазно доводи људе до Фаталних и неповратних регаења, вршила је свој посао. — Ево и њихове колибе! — рече Хивра. Колиба се ни по чему није разликовала од осталих, само је била нешто беља од њих, јер је Отепанида беше окречила пре кратког времена. Двориште је било празно;

А. Херфелд

ПоРТРЕТ

иза њега се видело гумно на ком не беше ни једног стога сена. Кроз зеленкасто стакло маленог прозора назирала се слаба ватрица. Велики рундави пас, са великим комадом сасушенога блата на репу, залаја дугамански, али чим се увери да је ту и Хивра, коју су добро познавали сви сеоски пси, — умири се, па чак покугаа да и репом промаше, али одмах престаде због оног терета што му је висио о репу. — Овуда, овуда, госпођице! Он лежи у овој већој, у соби. Уђоше у мрачно предсобље, окретогае десно и нађоше се у једном собичку са ниском таваницом и великом пећи. Маничка и нехотице застаде на прагу, изненађена ваздухом какав још није налазила у људским становима. Чак је овај ваздух и занесе, али се брзо дохвати за руке, савлада се и прибра. У првим тренуцима није могла нигата разгледати. На етоду је горела лојана свећа; неко је тихо стењао.