Нова искра

— 372 —

је у дворншгу већ био сумрак, те можда старац неће погодити иута ка пбпи. Али Хивра је већ била на клупи и чекала га. Марија Владимировна не упали свећу. У тами јој беше лакше да се преда мислима што их изазва разговор са старцем. Шта је она очекивала од њега? У ње није било никаквих одређених очекивања, али када је он исказао мисли своје о дневнику, увидела је да је очекивала сасвим друкчије утиске. Што је нашао да су поглоди Клаудије Антоновне оправдани, није никакво чудо, јер су оправдани сами собом, а то им није могла признати само мати њезина. Али он се није ограничио само на речи, него је прешао и на дела. Ето ове две банкноте и његова молба да се предаду малишановој матери... Али за пгго је сва прожмана неким неугодним оеећајем разочарања и незадовољства ? За што не би хтела да се и опет види и разговори са тим старцем? Маничка још никако није могла одговорити на ово. Али овај се осећај појавио у ње још онога тренутка када је генерал извадио свој новчаничник и кад је на сто положио две стотипарке. Још је више иодухвати тај осећај, када је почео говорити о својим јадима и колико га је стала светиња Клаудије Аитоновне: он је напустио послове и каријеру! А његова је каријера требала да буде сјајна, и ето са каквом жалошћу говори о њој сада кад му је дневник покојне кћери изазвао читав поток суза и нагонио га да призна своју погрешку. Он је салг, стар, већ гледа гроб, имање му се цени на стотине тисућа... Вавет кћери његове изазива му жеље за великодушношћу, а та је жеља, као што се види, силпа — сузе му теку из очију, руке дрхте, ноге клецају. И на шта се ограничила његова жеља? Дао је двеста рубаља за посао ком је његова кћи посветила цео живот! Још јеказао: „Сви наши осећаји зависе од прилика", па је то и доказао. Од Хивре је дознала, да је генерал отпутовао још те ноћи. Био је још јодном на гробу Клаудије Антоновне, молио се и плакао при сребрнастој светлости месочевој. Одлазећи, дао је попи сто рубаља и замолио га да на служби целе године помиње рабу Божју Клаудију. И сети се Маничка речи Клаудијиних из дневника: „Зар све у свету зависи толико од прилика, да се и туга за тешким губитком подчињава роковима што су их људи измислили?" — Да, све у свету зависи од прилика, све .је условно, толико условно, да те понекада, кад о том размишљаш, страх подухвати! Али, као што је то с њом у последње време увек бивало, узбуђење, изазвано посетом генораловом, стишало се или, боље рећи, препородило се. Своје мишљење пренела је на себе. Њојзи није право што осећаји, изазвани у души генераловој исповешћу кћери његове, нису тако дубоки, што су слаби; али шта је с њом? По чему је она боља? Она се већ давно уверила, да нема другог живота осим живота посвећеног подвизима, живота какав је био Клаудије Антоновне. У њему нема места ништавној, ситничарској, личној злоби, увредљивој борби за блага зе-

маљска, за уживања — којих је безначајност и сама врло добро осетила. Каква је пустош сва њезина прошлост у поређењу са кратким животом Клаудије Антоновне, што га је провела овде, у Марловки! Све је то увиђала Маничка, увиђала умом а предосећала срцем. Па шта ? Ето, до сада још није учинила ни један већи корак у правцу који је замишљала једино добрим. Па зар она, после узбуђења оним „условним осећајима" генераловим, нема у себи силе да се подигне више свих тих људи, који се тако искрено чуде подвизима Клаудијиним а мирно продужују свој ништавни живот? Не, опа је узвишена над тим, а то треба да докаже себи самој. Јер је души њеној веома потребан мир и одмор од бесплодне и непрестане борбе. А тај ће мир наћи онде где га је нашла и Клаудија Антоновна. Зинаида Петровна дуго се задржала, у гостима. Нема сумње, да се онде врло добро проводи. Тема, коју је пружио долазак сгарога генерала, иеће бити исцрпена само за једно вече. Хивра већ одавно погледа кроз прозор: хтела би да ма како ступи у разговор. И најзад уђе и упали свећу. Поглед јој се недоумично заустави на стотинаркама што беху на столу. — Ово, Хивра, нодајте матери онога малишаиа... Микше. Реците, да је то дао отац Клаудије Антоновне, — рече јој Маничка. — Ала је то добар човек!... Ала ће се обрадовати Степанида! А она је тако сиротна, права просјакиња!... Је ли ово много? — Двеста рубаља!... — Двеста рубаља? Господе, како је милостив! Па то је читава гомила! Биће доста Степаниди за цео живот!.. А у ње невоља баш као наручеиа! — Каква невоља? живо упита Маничка. — Ох, велика невоља!... Велика невоља!... Тако велика да је не желим ни душманину свом... Њен муж, Михаило, пре је пио тако страшно, тако пио... ух, ух! Отада их сиротиња и туче. Били су прилични домаћини, а чим је почео ракијати, све им нође наопачке... ...И кравицу продаде и волови одоше, све, све... Једном речи — просјаци! А од пре годину оставио се таквог живота... Бог ће знати који му се светац јавио, тек он пресече као на пању: остави пиће па ту, као да рече хуја! И шта мислите? Тако је и било: прекиде па сад ни да би капи! И домазлук им се почео опорављати и мало је пошло на боље... Али је несрећа у томе: од када не пије ту проклетницу, сви виде како је почео венути. Вене човек и само вене! У почетку се латио посла и баш је јуначки радио. Треба, вели, много поправити, треба стићи суседе: их, вели, како сам заостао! И радио је као во, као два вола!.. Али је и опет венуо, венуо, а не зна се зашто... Питао је Фершала, а он му каже: тело ти се, вели, много навикнуло ракији, па је вазда тражи... Све излази на једно: треба опет пити! А он сам, Миха,ило, каже: не, нећу је више окусити ! Нека се, вели, као прут сасушим, нећу је више проклетницу проклету!..