Нова искра

— 371 —

Хенерадова кћк -ромдв написао п. & тжмо

XXI ећ се смркавало кад је Марија Владимировна, погледавши у ирозор, видела како се по соби креће тамо и овамо висока генералова нојава. „Свршио је, могу ући" помисли и с уздрхталим срдем, не знајући какав је утисак учинило читање, пође ка, вратима. Једва је прешла праг своје собе, а угледа старца где је испружио преда се уздрхтале руке. Сузе су текле из очију његових. Хтео је нешто рећи, али није могао. — То . . . то сте ви? — запињући упита он. То сте ви, мила девојко! ? Он је ухвати за обе руке, снажно их стеже, привуче је к себи и пољуби у чело. — Ви сте истину рекли. Није била несрећна. Умрла је тако душевно мирно, како нико од нас неће умрети... Хтео бих видети оног малишу . . . белокосог ... да ма шта учиним за њега. . . Помазити га, како оиа вели . . . Шта бих могао учинити? . . . Он је сиромашак?. . . Да ?. . Молим вас, дајте ово оцу или матери његовој . . . Ово . . . Молим вас ! . . Ту нзвади из напрсног џепа дебели новчаничник, журно пребра по њему и положи на сто две стотинарке. Од узбуђења издаваху га ноге, те се умореи спусти у одморачу. Дуго је ћутао, покрив лице шаком, како би још једном у мислима нроживео исповест Елаудије Антоновне. Ва тим поче: — Да, да, не умемо васпитавати децу своју. Развијамо им само једну подобност, — налажење задовољстава; али не оних узвишених задовољстава што се стичу добрим делима, великодушношћу, пожртвовањем, већ она сурова задовољства јела, пића, угодности, забаве . . . Ми развијамо у деце своје само половину човечјега бића, и то ону гору, а другу остављамо нетакнуту . . . Отуд у нашем друштву, сред најодабранијих кругова, нису ретки иоступци ужасне бездушности, какву не би могао учинити ни прост, суров човек. . . Да, да, она има право, чедо моје, она има право! . . Сви наши осећаји зависе од прилика, и као да се стидимо показати људима своје праве човечанске осећаје. Допустите ми да вас упитам, драга моја: да ли сте и ви као што је и она, и да ли је таквих много? . . Маничка порумене и не одговори одмах на то питање. — Не знам има ли још таквих... Ја их нисам налазила... 0 себи је умишљено прећутала. Шта је могла и рећи о себи? Да му исприча целу исгорију своје душевне борбе која је и сада још мучи? Ва што? Што се она њега тиче?

(СВРШЕТАК) Он је човек као и други. Потресен је исповешћу Клаудије Антоновне и глава му је пуна најлепших мисли. Он плаче, хита да изврши њен завет, вади новчаник и даје новаца малиши кога је волела његова покојна кћи. А шта му је она, Маничка? И шта јој може казати он, човек овога света, од ког је побегла и Клаудија Антоновна? — Она је била светитељка! — замишљено проговори генерал. — Да, али колико је за то требало страдања!... Моја је жена умрла од туге за њом, а шта се

Христифор Црниловић

студија

учинило од мене — видите. Све сам напустио — и послове и каријеру... — Нисам ни за шта више!... Опростите, и сувише сам злоупотребио вашу љубазност... Опростите!... Он се подиже и пружи јој руку. — Највише бих желео када бих могао ово понети за успомену... миле врсте! Али од вас их не смем узети... Вама је дневник веома драг? — Да, веома драг!... одлучно одговори Маничка и хладно, не знајући ни сама за што, одговори на његов стисак руко. Он узеде Фурашку и пође лагано из собе. Маничка остаде. Заборавила је чак да јој га ваља испратити, јер