Нова искра

— 356 —

Усломене на лок. /Буб. Д. Кенадовт/гба

а.-дИ ок сам ^ ио ^ Ваљеву са службом састајах се с пок. Чика-Љубом готово сваки дан. ЈБубазан према сваком, доброћудан и чиста срца: он 1 је био стожер око којега се скупљала сва млађа интелигенција, нарочито професори и учитељи. Пун врлина, служио нам је свима за углед. Он нам беше редак пријатељ и одличан друг. Његове су нас приче поучавале, шале његове су нас веселиле, његов хумор нас је разведравао и освежавао. Понешто, што сам прибележио био и оно што сам запамтио, износим овде ради сећања на овога знаменита човека. Мени је драга успомена на њега, а држим да ће и читаоцима »Н. Искре" бити по вољи да још понешто чују о Чика Љуби. Ј1. ЈЈазаребић. Једно, те једчо! Дое сам се бавио на Цетињу, нрича Чика Љуба, устајао сам увек рано: изађем у поље те прошетам и уз пут читам новине. При иовратку, сретао сам сваки дан сердара (заборавио сам му име). Још поиздалека јавља се сердар : — Добро јутро, Србо! Како си, јеси ли ми здраво? Који је данас? Колико је ура? Шта има ново? Редовно сваки дан иста питања. Једнога дана ето ти га опет к мени у сусрет. Пре него што би се он јавио, почнем ја: — Бог ти добро дао! Здрав сам и добро сам. Данас је шеснаеети. Оедам је ура и по. Руси потукли Турке ту и ту... Изненађен, стао сердар и само ме гледа. Ја га минух без даљега разговора. Истога дана сердар се пожалио неким нријатељима својим како сам га иости/јео. Кнез Никола дочуо за то истога дана. Кад је сутрадан Чика Љуба отишао у Двор, Кнез га још издалека дочека: бог ти добро дао! Вдрав сам и добро сам. Данас је... — Зар ти тако, Шумадинче, вређаш моје сердаре? А да знаш ли ти да ће он да те зове на двобој ? — Не, Господару, за Бога! Нисам ја ни мислио вређати сердара, него сам желео само да му уштедим труд, кад већ унапред знам шта ће ме питати. Киез се смејао Чика-Љубиној досетљивости, а сердар престао питањима. ф Јуђом крквицом. Проте Матије прва жена била је сестра Молерова, Пре устанка на Турке њих двојица су се чешће састајали. Обојица писмени, читали су књиге које су им долазиле

до руку, разговарали су о оном што су читали. Одушевљени мишљу да би се народ лако могао кренути на устанак, кад би кнезови и угледнији људи из народа били одлучнији људи, они су о том често говорили; говорили су готово јавно. И Јаков и кнез Алекса Ненадовић опомињали су их, па и љутили се на њих због тих разговора: бојаху се да Турци не дочују шта се говори. Те су им опомене слабо помагале. У жељи да се народ крене против Турака, Прота и Молер науме да изазову устанак. Намера им је била да заваде кнезове с Турцима, да би кнезови принуђени били латити се оружја. Оа знањем и пристапком Протиним, Молер напише нисмо од стране кнез-Алексине заповеднику војном у Земуну, у којем му јавља да су се дахије међу собом позавађале, да је сад згодан тренутак кренути народ против Турака, па нек Аусгрија нребаци преко Оаве нешто војске и пошље амуниције. На писмо ставе и печат киезАлексин. 'Го писмо било је преда.то у Земуну неком бегунцу из Србије (који је раније убио Турчина, па пребегао у Земун, и ту живео врло сиротно), да га он пошље преко скеле на Забрежју кнезу Алекси. Хтело се да то писмо падне у руке Турцима, и да се тим дође до отворена непријатељства између њих и кнеза Алексе. Дође ли пак писмо до руку кнезу Алекси, рачуна ли су да ће му то бити озбиљна опомена да треба народ кретати против Турака. Кад је тај у Земуну нримио писмо, он га задене у кући за греду, док не доспе да оде до Забрежја. Остало је писмо у њега читаве три недеље: био је заборавио на њега. Жена његова, при пахању куће, обори писмо иза греде, и тада, се он сети да га однесе. На скели преда писмо скелеџији, који обећа дотурити га кнезу Алекси. Скелеџија, Турчин, по свој прилици Босанац, прочита писмо. Кад је видео шта кнез Алекса пише, он се дигне сам у Ваљево и норучи кнезу Алекси да му дође и да поведе једнога поуздана чтеца. Алекса дође из Бранковине и састане се с Турчином. Овај му каже да је сиио те ноћи да се побратио с њиме, па му онда покаже писмо и чак му га, по прочитању, понуди да му га да. Алекса се побоји да то не буде каква подвала од стране Турака, па не хте узети нонуђено му писмо. Уверавао је Турчина да то писмо није његово, да није иисано с његовим знањем, па одрицаше и печат на писму, позивајући се на многе Ваљевце који би могли посведочити да то није његов печат. Турчин, расгајући се с њиме, каже му: „Е, вала, кнеже, ја те скидох с душе своје!" И однесе писмо дахијама. Прошла је читава година од тога писма. Алекса је једнако зебао због њега, и чувао се од Турака,. Поручивале су му дахије да се ништа не боји, јер они верују да то није он писао. Али опет Фочић Мехмед-ага показа,