Нова искра

— 357 —

носле годину дана, то пиемо Ваљевцима при погубљењу Алексину, рекавши : Ова књига сече главу кнезу Алекси !" Туђом кривицом, са бујности два одушевљена млада човека, изгуби живот кнез Алекса. к ^[псп засдужпо! У малој каФани код Краљевића Марка, у Ваљеву, точило се добро, чисто вино. После подне свраћаху чиновници и неки виђенији грађани на разговор поред чаше вина. Познат са свога тврдичења, и ако је имућнији човек, пензпонар Груја развезао дуг разговор, жалећи се на разрез коморе. У том наиђе Чика Љуба, па седнувши за Грујин сто, поручи две чаше вина: за се и за њега. Груја продужује говор о комори, те да би јасније доказао како му је учињена неправда, вели: „Ево, г. Љуба има већу пепзију од мене, па од њега се тражи на име коморе један коњ под самаром, а од мене два вола. Зар .је то право!" Чика Љуба је дотле попио био своју чашу вина, а кад чу носледње речи Гру.јине, шчепа испред њега ону другу, неначету чашу и испије је, рекавши му: — Ниси заслужио да потрошим за те 20 пара! Изиђе затим из ка®ане. 0 увкјству ]У(олерову. Прота Матија казивао је Чика Љуби о војводи Петру Молеру да је то био уман човек, чврста карактера, а нарави опоре. И за време Карађорђа, и после 1818. год., па и у устанку под Милошем Молер је био врло угледаи и човек великих заслуга. Прота није веровао да је Молер изговорио Милошу оне речи о подели власти, јер он, вели, није био властољубив. Убијству Молерову никако није могао бити узрок у некакву нријатељству његову с Турцима, јер га онда Турци не би хтели убити. Прота је веровао да је Молер убијен не што је сметао ослобођењу Србије, него што је некако сметао лично Милошу. „Кад сам, нрича Чика Љуба, упитао пок. Милана Максимовића, проФесора, писца драме Милош Обреновић: Зашто онако нагрдисте војводу Молера, кад је то био врло заслужан човек? он ми је одговорио само једном речју: Криминал! Пок. Максимовић је овим, вели, признао да је учинио криминално дело, ,јда се огрешио о истину, да је нагрдио једнога зислужна човека." џ Утицај Досктејев. За време бојева око Лознице, једнога дана, о ручку, упитаће у разговору Поп Лука Лазаровић војводу Петра Молера и Проту Ненадовића:

- Шта вам би да напшпете оно писмо, те људи (Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин) погубише главе? — Доситијеве басне то начинише! одговори кратко војвода Молер. Чика-Љуби је ово, вели, казивао сам Прота, објашњавајући му: да су они (он и Молер) читали ДоситиЈеве басне, одушевљавали се оним патриотским узвицима у нравоученијама његовим и дошли до уверења да Срби имају снаге да се ослободе ропства турског. У том одушевљењу, а с намером да кнезове народне заваде с Турцима, они и напишу оно нисмо, због којега кнез Алекса и Бирчанин изгубише главе. * ЈЗесео продао — кућу. Ж^ивећи са скромном пензијом у повеликој задрузи, која је, готово би се могло рећи, последњих година висила о његову врату, Чика Љуба је подоста кубурио. На

Е. Коџе Душа . и срце

имању је било и дуга. Да би се мало распетл>ао, мораде продати једиу кућу. Баш тога дана кад је продао кућу, затекох у штампарији Молиаровој Чика Љубу и Д-р Видаковића. Они таман беху пошли у ка®ану на пиво, па зову и мене. Ређе сам ишао у ка®аиу, на не хтедох ни тада. Чика Л >уба навалио нешто преко обичаја да пођем и ја с њима. — Ама, хајдете, онога, да попијете једну чашу пива. Имам рачуна да частим. — Зашто Ви да ме частите ? Каква то рачуна имате да дајете част? — Та, продао сам кућу, како да Вас не частим ? — Други, г. Љубо, часте кад купе кућу, а Ви чашћавате кад је продајете! — Маните се, онога! Нисам ја ово стекао. Остала ми кућа од Проте, па што је не бих за живота утуцао!...