Нова искра

— 361 —

Докторат. Кад је Чика Љуба, отишао на науке у Немачку, затекао је на универзитету, између осталих Срба, и пок. Димитрија Матића. 0 њим је био и на стану. Покојни Матић, старији од њега и по годинама и по школи, био му је добар друг и пријатељ. Једнога дана, вели, нестаде Матића; нема га ни другог ни трећег дана, и тек после 2—8 недеље врати се. — Где си ти, Бога ти ? Ја већ мигаљах да ниси сасвим нропао. — Ја сам, брате мој, био у Јени. — Шта си тамо тражио ? — Ишао сам те полагао испит. Положио сам докторат. — Шта велиш: докторат? А што ми ниси казао, да и ја идем да полажем докторат? — Не треба теби, брате мој, докторат. Ти си војводски син, па кад се вратиш у Србију, тебе ће сви радосно дочекати: добићеш службу какву ти хоћеш. Ја сам сиромашак, немам никога да се заузме за ме; ако се не препоручим школским сведоџбама, остадох ти на сокаку. — Внам, али и ја осгадох без доктората! Познајући скромност Чика-Љубину, и знајући по чем је ценио људе, бејах изиенађен кад га чух како жали за докторатом. — Да ли Ви, г. Љубо, одиста жалите што иисге полагали докторат? — Какав докторат, молим Вас ?! Није мени било до њега, него сам могао на тај рачун извући од Проте коју стотину талира, да се то слатко утуца... т ]^од Јове К[лкћа. Годинама није долазио Чика Љуба у Београд, живећи на миру у свом лепом Ваљеву. Његов друг и пријатељ, Јова Илић, живљаше опет у београдској Палилули, повучен од јавних послова и ограђен готово од свега света. Али ни у том времену ни један ни други не иснуштаху лире из руку. 0 стогодишњици Вуковој сиђе Чика Љуба у Београд, гдо се забави подуже. Једнога дана пође у Палилулу, да потражи свога старог цријатеља. Још с вратница опази Чика Љуба свога Јову у дворишту, па чинећи се да га не познаје, упита: — Да ли је ово, молим Вас, кућа Драгутина и Војислава Илића ? — Ово је кућа моја! грмну сгари Илић, а не знам да ли они имају своју кућу. Гадоваху се искрено оба пријатеља овом састанку. Чика Љуба је морао остати на ручку код Илића; провео је цело после подне с њим. — А што ти, Љубо, ову кућу за мог живота пренесе на другога, па чак и не упита за ме него за децу?

— Ја, онога,* имам посла е младим људима, јер старци нису за друштво. Стари Илић нопустио је жељи свога пријатеља: изашао је с њим у шетњу, први пут после толико година. И од тога времена виђао се Јова Илић често на улици. ЈТрељуБодјеанкје. На Ђурђев дан, после Олужбе Божје, Кнез Никола се упути из цркве са својом свитом у судски затвор. Пође с њима и Чика Љуба. Кнез пита редом свакога притвореника: за шта је затворен. Сваки казује истинито своју погрешку. Кад наиђоше на једну лепу, врло лепу жену, Кнез упита и њу за кривицу, а она одговори само: „Згрешила сам!" Сви они који су учинили мању кривицу и ко.је је Кнез израније познавао као ваљане људе, бишо нупггени на слободу. Она жена остаде у затвору. Чика Љуби беше веома жао за њу, па ће рећи једноме попу који беше у свити: „Господар пусти толике кривце, ко.јп су зла починили, а остави ону младу жену. која јамачно није толико крива. А збиља шта ли је она скривила ? Она рече Господару да је згрешила, а и не каза шта је згрешила." — Прељубодјеаније: то је њезин гријех! одговори му поп. Још уз пут Господар сазнаде за овај разговор Чика Љубин. — А зар ти, Шумадиаче, не зажали за оноликим јунацима што осташе у затвору, него се само сажали над оном женом ? — Ја мислим, Господару, да она и није баш много скривила, кад и сама рече само: „ Врешила сам!" — Љубо остаје увијек један исти! рећи ће Кнез Никола. ш ^(еоБичан хонорар. Први издавач целокупних дела Чика-Љубиних беше један књижар ваљевски. На име хонорара он обећа Чика Љуби неколико стотина динара. Књижар имађаше вина из свога винограда. Чика Љуба је узимао вино од њега, иа како је имао повелику задругу трошило се вина подоста. Још није било ни довршено штампање, а хонорар је сав био изузет — у вину. Свршившн тај обрачун са својим издавачем, рећи ће Чика Љуба у шали, као и увек: —- Ја сам, онога, сву своју памет попио! Што сам педесет година писао, попио сам за једну годину.

* Обична узречида Чика-Љубина.