Нова искра

360

— Па, ми смо своји, и боље је да ти ја кажем него да ти рекие други. Ти говоршп о некаквим ватреним колима, која јуре сама. Ако смо и сељаци, ми опет знамо шта може бити а шта не може... Пази, немој да претераш! т јМеђу својима. Од како се настанио у Ваљеву, па све до краја живота свога, Чика Љуба је становао у кући свога оца са снахом својом (женом пок. Светозара Неиадовића), њеном децом и унучадма њеним. По броју глава била је то јака задруга, али не и по броју привредних руку. Деца, нејака за рад, немоћна за привреду, а трошкови велики. Скромна плата најстаријега синовца Чика Љубина (Аце) и извесни приходи с имања нису стизали за подмирење потреба. Пензија Чика-Љубина беше најјачи подупирач ове куће. Читав низ година провео је Чика Љуба с том родбином својом, подижући најпре синовце своје, па онда и њихову децу. На себе је трошио врло мало. Сви су му у кући указивали највеће поштовање, а он је њих засинао знацима љубави. Здравица. Ва време рата српско-турског Чика Љуба је био у Црној Гори. На Детињу, вели, иуно нутника: ту еу дописници разних листова европских, лекари, радознали путници; међу њима беше и дама разних народности. Кад год допре на Цетиње глас да су Срби победили Турке — било то у Црној Гори или у Србији —- сви кликну од радости. И туђинци се радују нашим победама. Сваки такав дан завршен је богатијом вечером у локанди и пропраћен многим здравицама. Чика Љуба је нерадо нанијао здравице. Али једнога вечера беху га окупили да и он напије једну здравицу оним соколима српским, који су тога дана потукли били турсеу војеку. Опирао се Чика Љуба, извињавао се, али најзад мораде се дићи, па поче: „Пијем ову чашу вина..." Испи чашу, и седе. — Шта је? Шта би? питају са свих страна изненађени гости. — Шта је рекао господин? пита једна Енглескиња. — Гекао је да ће да пије чашу вина и попио је! објашњава јој један тумач. Захори се смех, осу се пљескање. Многи прилазе Чика-Љуби, да се куцну с њим, да му захвале на тако ориђиналној здравици. ж ЈГркјатељица кз младостк. Као млад човек Чика Љуба се радо гледао с једном девојком из врло богате куће српске. Годитељи девојачки,

и ако су ценили младога Ненадовића, правили су сасвим друге планове за будући живот своје кћерн. Удала се она, и још у младим годинама остала удовица. Тешко да су се виђали, а не зна се да ли су се дописивали она и Чика Љуба, док су били у млађим годинама. Простором су били увек далеко једно од другога. Пред крај свога живота, Чика Љуба добије писмо од те ноштоване госпође, којим га, са пуно пријатељске наклоности и праве српске искрености, позива до јој дође у госге на дужи рок. То писмо показао је Чика Љуба интимном прнјатељу своме Д-р Видаковићу. И године и далек пут уздржале су Чика Љубу, те се није одазвао томе позиву, који му је, по признању његову, био врло повољан. ж ЈГрофесор и ђак. По повратку с наука из Немачке Чика Љуба је био неко време гимназијеки про®есор. Његови су ученици убрзо осетили разлику између овога новог проФесора и пређашњих. Племенит, нежан, Чика Љуба се осећао међу својим ученицима као добар брат међу млађом браћом. Волео је своје ученике. Један од малих учеиика његових, који је седео у ирвој клупи, не долази у школу већ неколико дана. Газболео се. Чика Љуба се диже да обиђе болнога ученика свога. Нашавши га у постељи, а видећи да је сиромашак, проФесор не остаде на самим речима од утехе, него се маши у цен и тутну своме ученику у руку један талир. Није то био ни први ни последњи ученик, који је добио номоћ од доброга про®есора свога. Жив је и сада ученик Чика Љубин, којега поменух, али се није угледао на свога проФесора: није и он онако издашне руке према сиротињи. Ни пример не утиче на свакога! ж Да не зка левкца шта даје десница. Д-р Видаковић рече једном приликом Чика-Љуби: да је за сиротињу малена корист од тога што јој он указује бесплатне лекарске услуге, као општински лекар, кад нема за шта да купи лекове. — Подајте, докторе, по који рецепт на мој рачун, само не казујте ником ко то плаћа. До сто динара годишње износпо је Чика Љубип рачун у апотеци на лекове сиротињи ваљевској. А кад му је Народна Скупштииа вотнрала, поред пензије, а четири хиљаде динара годишње на име народнога признања, и он је повисио издатак на лекове сиротињи до двеста динара годишње. Нико од оних који су добивали лекове бесплатно није знао ко то плаћа, а ии апотекар ваљевски не зна да је још ко у Ваљеву плаћао лекове за другога. ж