Нова искра

— 359 —

лист у ваљевеком округу). Бар зна човек шта чита! Нарочито им је леп политички иреглед: види се да то ради некакав вешт иодитичар и искусан дипломата! С пуга по ЈЧемачкој. С иок. Димитријем Матићем путовао је Чика Љуба по Пемачкој за време једнога школског одмора. Био сам, вели Чика Љуба, врло млад, па и сувише поводљив. Што Матић рекне, ја одмах усвојим. Он ми беше као Меитор какав: бримуо се о м?ни, световао ме и уиућивао. Еад ми предложи да путујемо пешке, да упознамо Немачку, да видимо знаменитосги немачке, радосно сам пристао. Кад дођемо на гроб каквога славног Немца, Матић каже : „Да понесемо одавде што за спомен!" Ја пристајем. По један бусен земље с травом, брижљиво завијен, мећемо у своје телећаке. На другом месту замак каквога моћна властелина из средњега века. Ми ту одбијамо од зидина комаде камена или цигле с малтером, па и то трпамо у телећаке. Овде ово, оиде оио: напунише нам се већ торбе. Једнога дана прижегло сунце, ноге клецају од умора, а телећак дотежао: да одвали рамена. Ја седох у хлад украј пута, скидџх телећак и побацах из њега све бусење, камење и цигле. Матић се запренасти: — ТТТ та то учини, болан ?! Та, то су реликвије! Требало .је, да то понесеш као спомеп на наше путовање и да сачуваш ради сећања оних знаменитих људи. Покупи све то, па метни опет у торбу. — Нек носи који је луд! Одвали ми рамена ово камење... Не треба ми никакав спомен на те мртве Немце! За н>их мора битн. Врло чесго је Чика Љуба кубурио остајући без новаца, а иије могао ни умео побити оне који му се обраћаху за помоћ. Црногорци га сматраху као свога конзула, па као с неким правом обраћаху се на њега у свако.ј прилици. Једном, вели Чика Љуба, пружих једноме Црногорцупролазнику колико сам имао. — Нема ми то, Богме, ни за храну до Биограда, а то ли за пут. — Па шта ћу ти ја кад ни сам немам! — А имаш ти, Бог ме! Тебе је наш Госиодар зато и поставио овде, да нас, сиротињу, помажеш. ^о је то јМилован "јлкшкћ? Једиога лета дође из Београда у Ваљево, по службоном послу, један ђенералштабни мајор. Још првога дана иознао се с Чика-Љубом. Пред вече пође с њим и с Д-р

Видаковићем * иа Градац, на купање. Чика Љуба иоказа мајору у брду једну кућицу: „Ту се, вели, родио Милован Глшпић." — А ко је то Милован Глишић? упитаће мајор. — Бога ми, не знам ни ја! одговори Чика Љуба, смешећи се. Кад га је доцније Д-р Видаковић упитао: зашто онако одговори мајору кад га је човек уљудно запитао о Миловану Глишићу, Чика Љуба му рече: — Па ја нисам могао замислити да један образован Србин не нознаје ни толико нашу књижевност, да му је чак и ио имену непознат Милован Глишић.

ТОДОР ШВРАКИЋ СтУДИЈА

ЈЗатрена кола. По повратку из Немачке причаше Чика Љуба сељацима у Бранковини како се возио на ватреним колима (железници), објашњујући им да су то кола која тера пара, а ти седиш као у правој соби. Сељаци ме, вели, слушаху с чуђењем, а ја окупио причати им како железница брзо јури, па им кажем да не би требало од Бранковине до Ваљева ни по сата путовања. Један рођак Чика-Љубин, кад осташе сами, рећи ће му: — Внаш, Љубо, ови те људи воле и сматрају те за учена човека, на пази да им не рекнеш нешто што би их мопо навести да ти не верују. — А што ти то мени говориш? Јесам ли ја рекао нешто што не би било истина? * Лекар општине ваљевске, Д-р 'Бока Видаковић. био је носледњих годипа згсивота Чика-Љубин нераздвојаи друг његов.