Нова искра

— Ето, до левачке чаргаије... Није далеко, — рече онај господин и причврсти боље цвикер на дебелу носу. Поред њега стајао је један иали, сухи младић, жута испијена лица, очију зелених. Ударао је нервозно танким штапићем по песку и бацао погледе час на оца час на дечка. — У левачку чаршију, — понови дечко оборив главу, а босу ногу поче да вуче по песку. — Да, а пошто ћеш ? — упита га господин са цвикером. — Па за шесет пара... Далеко је... знате, — рече мали и погледа упитно у господина. — Хајде понеси! што си стао! — рече нервозно онај сухи младић и удари силно по једном белом шљунку, нагнув се телом као да је хтео иоћи. Ше® станице стао са стране ове двојице и посматра их, најзад приђе им још ближе и упита непоузданим гласом, с осмехом око усана: — Ама јеси ли ти то, Драгутине? Онај господин с цвикером окрете се нагло и загледа се у ше®а. — Ја сам, — рече и осмехну се мало, — али... — Зар ме не иознајеш? Ваборавио си ме! Настић! — прекиде га ше® и пружи му руку. — Настић! — понови Драгутин, па се наједаред сети да му је то био најбољи друг у гимназији. — 0, Настићу! — узвикну и прихвати му руку снажно. Једва сам те познао! — Врате, од кад се не видесмо! Мењамо се... Ето, ви'ш једва сам и ја тебе познао! Гледам те па бих к'о рекао: море то је Гаги, али опет!.. — говорио је журно гае® и стезао Драгутинову руку. — А је ли овај господин твој син ? — упита после краткога ћутања. — Да, — рече сухи младић и представи се гае®у. Чуло се како прогаегауља: — Стеван Симоновић, правник. — Ала пролази време! — узвикну гае®. — Имага сина већ правника! — Пролази, пролази понови Драгутин. Ше® стеже јаче Драгутинову руку и с осмехом на лицу рече: — Сећага ли ее какви смо били ђаволи... Знага ли кад ти оно западе директору Јоси међ ноге!.. После му нестаде осмеха с лица и отпоче: — Па ето имага сина правника.... И ја сам се оженио, али ми жена умре... — и он махну руком као да би хтео да се отресе тих мрачних мисли. — А гато си догаао? — упита га. — Отац ми је слаб... Доктор Селски пигае ми да дођем... Јавља да ми је отац слаб, али не каже од чега... Ко зна, можда и није болестан тако. — После малога ћутања додаде: — Хајде Стево! — стеже гаешову руку и пође. — Па дођи у „Шарену ка®ану." До виђења! Дечко упрти ствари и пође напред. — Како се променио Наетић!.. Поругаио се, осугаио, оседео... Па и жена му .умрла, — говорио је успут Драгутин полугласно. — Зар ти је он био друг? Много је старији од тебе! — рече му еин полако, тек негато да каже; ударао

је гатапићем по калдрми и чуло би се каткад: — Ала је ружна ова варога! Како је нечиста!.. Ђубре на све стране! Драгутин није ни чуо ове узвике синовљеве. Замишљао је оца, онако стара, како лежи у кревету... Јадаи отац! — рече најзад гласно и уздахну. — Па и стар је! Шта ћега, доста је живео! — рече му син немарно, без икаква осећања. — Кад би ми живели осамдесет годипа!.. Каква је ово калдрма, човек да сломије врат! Ко је, бога ти, председник? — Раденковић... Уредио би он, али се не може... Сиротни су људи... Погле само куће како су се скљусиле. Из дана у дан све горе и горе... Погнуше обојица главе и ућуташе. — Добро дошао, Гаги! — викну му неки чичица, ножар, и изиде из дућана. — А чича Мита болестан!... Одоше сви... Чуо си ваљда'и Мата је умро, — говорио је он и приђе Драгутину, обрисав најпре руке кожном кецељом, те се руковаше. — Шта ћеш! — рече Драгутин и уздахну... Како иде радња? — упита поеле краткога ћутања. — Па ето, пекљаримо... Никако пе иде добро, рече чича и жалоено погледа у празан дућан. — Први људи пропадоше! Нико нема рада. — Хеј, како је некада било! — узвикну он. — А је ли то твој син ? унита брзо Драгутина само да скрене разговор. — Да, Стева. Правник! — Стева! — узвикну. Гле, гле! па се поздрави с обојицом и уђе у дућан мрмљајући: — Добро, бога ми, добро. Расту деца. Главна се улица пружала далеко. По калдрми рупе, блато. Око кућа коров. Куће се нагле, испуцале, рекао би човек, сад ће насги. Само погдегде виде се нове, лепе куће... — Како су осиротели људи! — говорио је Драгутин самом себи. — Гле и чича-Рајка! — узвикну и пође журно чича-Рајку. Чича-Рајко седи на једиој троножној столичици испред капије, савио главу да му сунце не удара у очи, наслонио руке на бео, дренов штап и дрема... Драгутин ее сети да је чича-Рајко побратим његову оцу и као да је видео свога оца, тако се обрадова. — Добар дан, чича-Рајко, — рече и приђе му руци. Чича-Рајко се трже из дремања и пусти да му пољуби руку, која се тресла од изиемоглости. Диже полако главу и погледа несвесно, црвеним очима у Драгутииа. — Зар ме не познајеш? — упита Драгутин. — Ја сам Гаги! Чича-Митин. — Гаги, Гаги! Ако... ако, — рече чича-Рајко и спусти опет главу доле. — Како је порас'о! Добро, добро... — А куда ћемо ово, господине ? — упита онај дечко што је носио ствари. — Ето ту код чича-Мите! — рече Драгутин кренув се замишљено од чича-Рајка. Стигоше до куће Драгутинова оца. Дугачка кућа, одавна окречена, тако да се сав креч већ скинуо. 7 сре-