Нова искра

— Ходи, баба-Гајо, ходи! — повикаше и Сутка и Милка. — Бога ти, баба-Гајо, која је сгарија од нас: ја, пли Милка ? — упита Синђа. — Е... — стаде баба-Гаја да говори — твоја је мајка била тешка с тобом кад смо били у збегу од чуме. Внам како ми, сирота — Вог да је прости! беше једиом рекла: „Ама срце ми изгоре за џанаригама!" те ја нађох код једне циганке и однесох јој пуну шаку: „На — рекох јој — на једи по мало, чувај и за други пут". Тада јој казах: Ако јој се приједе што, а не могадне добити, може елободно и да украде, ама само да пази да се украђеном ствари не дотакне образа или недара, јер ће јој дете имати те белеге. Ох! — узвикну баба-Гаја и закашља се. — Тада је мој Траја, знам, био као твој Стева.

— Од пет година — додаде Синђа. — Тако... Е, а твоја мајка — окрете се бабаГаја Милки — онда је имала на сиси твојега брата Анту, а ти си рођена после Анте. Дакле, ти си млађа од Синђе. — Видиш! — радосно повика Милка и погледа Синђу... — А видосге ли мојега Трају ? — упита их бабаГаја. — Да ли је прошао за дома? — Не, нејо прошао од како смо ми овде Махну главом баба-Гаја и пође, а нека јој брига притиште душу... срце јој јаче залупа у грудима, и она убрза корако, да што пре сгигне дома; ну осети малаксалост у ногама, клонулост у целоме телу... и она уздахну и прошапута: „Свети Никола, помагај!" (НАСТАВИЂЕ СЕ) Зар. Р. Поповић

Разммшљаље

а орежуљку малом с ког далеко видиш И ком' шума ретка покрила је стране Један само храст је издиг'о се стари И дугачке своје пружио је гране Припекло је сунце. Ни најмањи листак Не креће се лаки : нигде гласа, јава, Свуд тишина таква, да би чисто реко : Уморена жегом сва природа спава. Под великим храстом човек један лежи На руку је чнрсто наслонио главу, И пажљиво гледа, к'о да књигу учи Видик око себе и даљину плаву.

И гледајућ' тако као да је засп'о, И дође му часом, да и себе гледа К'о тварчицу сваку, и већ му се снило Да и њему земља дигнути се не да, Но га је привукла на широке груди И сише му мис'о, и живот му сише, Живот што је његов, и другим га доји И уљуљкује га тихо и све тише. И први пут тада и к'о жив је умр'о; Ал' смрт самог себе оплакао није Јер је вечни живот у окриље своје Примао га слаба да га чува, крије. Борски

Чкча-јМкткна смрт — ели&а с. Д. 70Д0РН7-

оз је стао у Ј.* Један високи старчић, у масну капуту, пресамићених леђа, а рамена мало уздигнутих, викну: — Митко, хеј Митко! Оди овамо. Митко, мали здепаст дечко, окрете се лено и упита: — Шта је бата-Лако ?

— Оћеш ли да носиш овоме господину ствари. Ајде, ја не могу... Тешке су! — рече бата-Л.ака и оде дуж пруге, да би нашао лакше ствари. Дечко приђе полако стварима, клатећи се при ходу целим телом. — А куда ћете? — унита пошто је подигао ствари и опробао тежину.