Нова искра

— 13 —

— Ја сам увек говорио да је Талонски иаметан човек, који се не да за нос вући. Не, Настасија Филиповиа, нећеш га вући, боље је да га на миру оставиш. — Дакле, истина је? — Ти увек сумњаш. Решено је: одбити Акимову од тражења. Дивота," братац! окрете се он Ваљи и додаде званичним тоном, ударајући гласом на у: И осудити је на плаћање судских трошкова. — Неће ме узети она жена? — Ако јој не треба, братац! Их, заборавих: донео сам ти књига! Григорије Аристарховић отрча у предсобље, али га вадржа узвик Настасије Филиповне. Ваљи у несвестици клзну побледела глава на наслон од столице. Наступило срећно доба. Као да је оздравио тешки болесник који је био негде у овом дому, те сви почеше дисати лакше и слободније. Ваља прекиде своје везе са привидима, и када му долазише мајмунчићи, он је од свих највише измшпљао. Али и у најфантастичније игре он је уносио своју обичну озбиљност и разложеост, и када би играли Индијанаца, није могао а да се скоро до нагости не свуче и не измаже бојама од главе до пете. Григорије Аристарховић, позван у игру, одазвао се и суделовао у њој према силама својим. У улозн медведа показао је само посредну подобност, али је зато имао велики и потпуно заслужени успех у улози индијскога слона. А када је Ваља, ћутљив и сгрог, као син богиње Кале седео на очевим плећима и ударао га маљићем у црвенкасту ћелу, — доиста је личио на каквог источног кнежевића који деспотски царује и над људима и над животињама. Талонски је покушавао нагласити Григорију Аристарховићу о вишем суду, који се може не сложити са пресудом првостепеног суда, али овај није могао разумети: како могу три судије да, се не сложе са оним што су решиле исте такве три судије, а закони су исти и код једпих и код других. А кад је адвокат почео наваљивати, поче се Григорије Аристарховић љутити и наводити самог Талонског као нееумњиви доказ. — Ви ћете дакле и вишем суду ? Онда не разумем, за што само трошити речи. Настасија Филиповна, уразумеј га бар ти. Талонски се осмехивао, а Настасија Филиповна благо му пребациваше за његове неоправдане сумње. Покаткад су говорили и о оној жени, која треба да плати судске трошкове, и сваког јој пута додаваху епитет „јадна". Од времена кад је изгубила право да узме Ваљу, изгубила је у његовим очима ореол тајаиственог страха, који ее као магла свијаше око ње и нагрђиваше црте мртвог јој лица, — те Ваља поче мислити о њој као и о другим људима. Често је слушао како се говори: да је она несрећна, али није могао разумети — за што? Тако то бледо лице, из ког су испили сву крв, постаде обичније, природније, ближе. „Јадна жена", како је називаху, поче га занимати, па, сећајући се других јадних жена, о којима

је читао, појави му се осећај жаљења и стидљиве нежности. Изгледало му је да она, без икакве сумње, станује у некој мрачној соби, где стрепи и плаче, само плаче као што је и онда плакала. Узалуд јој је онда онако рћаво причао о Бови Краљевићу. ... Показало се да се три судије не морају сложити с оним што су решила друга тројица: виши суд поништио

Т. Иреланд Слатка самоћа

је решење првостепеног суда и дете је било досуђено матери по крви. Оенат је одбио касацијону жалбу... Кад она жена дође да узмо Ваљу, Григорија Аристарховића не беше дома; био је код Талонског и тако је лежао у његовој соби за спавање да се из белог мора