Нова искра

посгељног рубља видела само његова црвенкаста ћела. Настасија Филиповна не изиде из своје собе, јер је из ње собарица извела Ваљу већ обученог за пут. На њему беше крзнен огртачић и високе каљаче, због којих је тешко покретао ноге. Испод овчје шубарице гледало је бледо лице правим и озбиљним погледом. Под мишком му беше књига у којој се причало о јадној русаљки. Висока, коштана жена нривлачила је његово лице свбм сукненом, позајмљеном огртачу и јецаше у плачу. — Еако си израстао, Ваљице. Не могу да те познам, — покуша да се нашали; али Ваља ћутећи исправи нахерену шубарицу и, преко свог обичаја, не погледа у очи оној која ће му од сада бити мати, већ је погледа у уста. Била су велика, али са лепим ситним зубима; две боре беху где и пре, кад их је оно видео, само нешто дубље. — Ти се не љутиш на мене? упита мати, али јој Ваља, пе одговарајући на питање, рече: — Хајдбмо ! — Ваљице! чу се тужни узвик из собе Настасије Филиповне. Она се појави на прагу с очима поднадулим од плача, полете према детету, паде на колена и обамре, спустивши главу на његово раме, — само што бриљанти у њеним ушима дрхтаху и преливаху се. — Хајдемо, Ваља! — сурово рече висока жена хватајући га за руку. — Нама нема места међу људима који су твоју матер стављали и на такве пробе... такве пробе! У њезину сухом гласу звучала је мржња и дође јој да ногом удари ову жену што клечи. — Ах, бездушници! Да отму једино дете! изговори озлојеђеним шапатом и трже Ваљу за руку: Хајд'мо! Не буди као твој отац који ме је напустио! — Чу-вај-те га! — изјеца Настасија Филиповна. Најмљене сонице лако удараху по саонику и нечујно носише Ваљу из мирног дома са његовим чудним цвећем, тајанственим светом к4жа, безбрижним и као море дубоким и тамним прозором, у чија сгакла нежно удараху гране са дрвбта. Дом се убрзо изгуби у маси других домова игго личаху једни на друге као слова, и заувек се изгуби из Ваљиних очију. Чинило му се, да плове по реци, чије су обале две светле врсге сјајних Фењера, тако блиских једних другима као ђинђуве на врвци, али кад се примакоше ближе, ђинђуве се растурише, те између њих се појавише мрачне празнине, које се далеко тамо иза леђа опет спајаху у густи ђердан. И Ваљи се учини као да вазда стоје на једном месту, и све му се учини као к&жа: и он и висока жена, која га коштуњавом руком иривлачи к себи, и све око њега.

Прозебе му рука којом је држао књигу, али не хтеде замолити матер да му је узме. У собичху, где доведоше Ваљу, било је нрљаво и топло. У углу, према великој постељи, стајала је посгељица са заеторима, у каввој Ваља већ одавно пије спавао. — Озебао си!.. Причекај, сад ћемо пити чај. Гле само, како су му црвене руке! — Ето, сад си код маме. Волиш ли ? — питала је мати са сталним изразом изнуђеног, непријатног осмеха бедног човека ког су целог века батинама гонили да се смеје. Ваља, бојећи се своје искрености, одговори неодлучно: — Не! — Не? А ја сам ти и играчака купила. Ено их на прозору, види. Ваља приђе ирозору и стаде разгледати играчке. То су били жалосни коњичци од хартије, са правим, дебелим ногама, пијерот са црвеном капом и носатим, глупо осмехнутим лицем, и танки, оловни војници, са по једном подигнутом ногом. Ваља већ одавно није био жељан играчака а није их ни волео, али то из пажње не хтеде показати матери. — Да, лепе играчке. Али она оиази поглед, што га је Ваља бацио на прозор, и рече смешећи се исго онако непријатно и извештачено: — Нисам, душо, знала да их не волиш. Ја сам их већ одавно купила. Ваља је ћутао, не знајући шта да одговори. — Ја сам сама, Ваљице, сама у свему свету, па никог немам да се посаветујем. Мислила сам, да ће ти се допасти. Ваља је ћутао. У један мах развуче се лице женино, а сузе брзо, брзо потекоше једна за другом, и, као да изгуби земљу под собом, сруши се на постељу, која тужна зацврча под теретом њезина тела. Испод сукње указа се нога у широкој обући са избледелим Федерима и дугим потогама. Стежући једном руком груди а другом држећи се за слепоочнице, гледала је ова жена некуд кроза зид својим бледим, усахлим очима, и шаптала: — Не допадају се!.. Не допадају се!... Ваља одлучно приђе постељи, положи своју румену ручицу на велику, коштану главу материну и рече иун оне озбиљне разборитости, којом се одликовао сваки говор овог детета: — Не плачи, мама! Ја ћу те нуно волети! Ја не волим играчке, али ћу те пуно волети! Ако хочош, читаћу ти причу о јадној русаљки! С руског иревео Р.