Нова искра

— 16 —

Еанту", популарност Толстоја и Достојевског, особито у Германији, и застој Золина рада, који у последње време удари у жице Толстојеве и изгуби компас, може бити баш зато, што при свем свом генију не трнљаше ни идеализам ни Толстоја. До душе, у последње време руско декаденство мало је узбуркало и пореметило овај правац, смејући се Толстоју и одричући сваки идеализам Достојевскога, коме нриписује све оно што Ниче рече. Декадентски писци и декадентска критика збили су многе са овога пута, што уосталом породи реакцију, те се у данашње доба примећују олако крајњи идеалисти и негативисти, па и реаилисти а 1а Ги-де-Мопасан, који је, узгред буди речено, овде добро примљеи. Али и ако је све то дало много варијација у правцима, са разним нијансама у погледу на свет и уметништво, ипак се смело може тврдити, да се, од Гогоља па до последњих представника лепе књиге, ипак осећа једна иста струја спојеног натурализма са идеализмом, која чак веје кроз живце и оних што у руском мужику и скитници без куће и кућишта хоће да виде Ниче-ова надчовека и који тако заносе „ страдањем" , „философијом трагедије" и поделом на „аристократе" и „парије", но Ничеовској системи. Француз де Вогие није се огрешио што је Максима Горког назвао обнављачем Гогоља, на шта би се и Ниче сагласио да узме пример за своју теорију „понављања" и „враћања." Треба споменути да је довољно интересантан и ®акт што су ове Гогољеве школе ипак довољно оригИналне, и ако међу собом везане том унутарњом узицом. Дакле да сведемо: кулминациону тачку Гогољеве школе заузима њен верни ноборник Толсгој, „гордоств и учителћ русскои земли", највећи уметнички геније, какав је досле могао бити у Русији. После њега долази ред на даровитог Антона Чехова, његова љубимица, с једне, и Игњата Потапонка с друге сгране. Оба су оригинални и имају тако рећи своје школе са масом подражавалаца и следбеника. Оба чине период за себе и као неку прелазну тачку од старијих к новијим. Глава је најновијег правца у развићу литературе писац „босјака", Максим Горки, веома популаран књижевник и књижевни јунак напшх дана. Заиста разложио Гуси вело да јо Петроград престоница њихова цара, али да је престоница Гусије, њене мисли, културе и књижевносги — „матушка белокамена Москва." Од увек, а особито данас, Москва је центар духовног живота рускога народа. Као да је у њој мисао иајбоље ухватила корена, а све музе као да се овде најрадије баве. Овде и књига и позориште боље иапредују него у Петрограду. Ето у овом центру свио је своје гнездо (и ако овдо сгално но живи) Горки са својим друговима по послу и може со рећи учоницима. Он је заузео прво место; одмах до њега седе још врло млади, но даровити и популарии писци у овом реду: Леонид Андрејев, Буњин, Ћељешев, Чириков и чувени оперски певач Шаљапии, толпко омиљен Московима да се сад у Москви често пута чује ова узречица: „Москва има само три знаменитости; то су „цар-пушка" (топ), „цар-колокол" (звоно) и „цар-бас" (Шаљанин)." II. За оцену умних послова једнога човека увек је паметно проучити његов живот да би се видоло како се дар развијао и кристализавао, руковођен личним генијем и

приликама, које су утицале благотворно или негативно. И ако је овај млади руски књижевник, ова нова знаменитост у књижевном храму, јако одскочио на руском хоризонту, опет, баш тога ради што је млад, данас још нема његовв биограФијо, а подаци о његову досадањем животу врло су сиромашни, и ако се, при свем том, о њему интересује сва образована Гусија. Тога ради, мислим да ће добро бити, ако наведем његову аутобиогра®ију, која је изашла ове године у „Журналу длл в Љ ђ ", тим пре што је врло кратка. „Годио сам со 1871. год. у Орлу и онде се учио у гимназији. Учио сам се врло рђаво, тако да сам у седмом разреду носио име последњег ученика, а за владање никад не имадох више од четири, па чак по каткад и три. Најпријатније проведено време у гимназији, којега се и сад са задовољством сећам — то су одмори између лекција, такозване „промене", и они, уосгалом, ретки случаји, кад су ме „изгонили" из разреда. По пустим и дугачким ходницима звонка тишина, која се ремети усамљеним звуком корака; с обе стране ходника позатварана врата, а иза њих пуне учионице; луч сунчаии — слободни луч, који се прокрао и пробио кроз неку рупицу и који се игра с подигнутом нрашином за време одмора, још несталоженом, — све је то тако тајанствено, интересантно и пуно особитога сакривеног смисла. Још док сам се учио у гимназији, умре ми отац, зомљомер, те сам се због тога у универзитету мучио. На првом курсу у Петрограду чак сам гладовао — уосталом не толико од невоље колико од младости и неумешности да употребим сувишак свога костима. И сад ме стид обузима кад помислим, како сам могао два дана баш ништа не јести код својих: двоје или троје панталона, два капута, летњег и зимњег и т. д. Курс сам свршио у Московском универзитету. Овде сам материјално био боље: помагали су ме другови и „комитет"; али с друго стране сећам се с великим задовољством Петроградског универзитета: на њому је силнија диФеренција академске омладине, те усред оштро одељених група, може човек брже наћи згодну околину за себе. 1894. год. у јануару иуцао сам на себе. Овај незгодан пуцањ имао је за последицу моЈе црквено покајање (што ми је управа одредила), и болест срца, неопасну но љутиту и досадну. За то време једаред сам или два пробао писати не врло срећно, но зато се с великим задовољством и утехом одавах живопису који волим још из детињства: сликао сам по наруџбиии портрете за 8 или 5 рубаља комад. Усавршивши се у послу, почех добијати по 10 и 12 рубаља. 1897. год. добио сам из универзитета диплому и уписао се у адвокате, али у самом почетку сиђем с путање: предложише ми давати судске пресуде и новости у новине „Куријер" који беше тек почео излазити. Праксе не могах наћи, јер немадох времена: имао сам само једно грађанско дело, које проиграх на свима инстанцијама, и неколико кривичних бесплатних одбрана. 1898. написах, на предлог секретара „Куријера" И. Д. Новикова, прву своју ускршњу приповетку, после чега се сасвим одадох књижевним пословима, прилично разиолико: једно време писах судске новости, Фељетоне и приповетке под свакојаким псевдонимима. Сад се занимам само белетристиком и тек каткад пишем имање друштвене чланке. Оилно ми је у књижевном погледу помогао својим увек озбиљним саветима и показивањима Максим Горки." Најглавиије, шго избија на површину ове Фактима не врло богате биогра®ије то је — што је Андрејев, као и