Нова искра

- 17 —

његов учитељ Горки, у повећој дози окуеио грчине живота и на себи огледао све социјалне негативе, који данас царују у руском интелигентном пролетаријату. На самом је извору видео како је тешко овом олоју друштвеном, кад мора да оби.ја туђе прагове за, насушну кору хлеба, и да на такав начин извојује себи место и опстанак. Он је добро видео бедност и зависносг на себи самом. Еао и сваки интелигентни нролетаријар, осгављен самому себи, да зарађује хлеб пискарајући свугде и свашта, и Леонид Андрејев огледа своје силе на многим пољима књиге и живота, па се тек најзад, захваљујући случају, одаје белетристици, где ускоро избија на глас. Као што се из аутобиограФије види: Андрејев није рано почео писати, јер сав његов рад на, приповетци има само В—4 године прошлости. Он је први пут ушао у прави колосек приповедача тек 1898. год., али у његовој аутобиогра®ији стоји овахсва примедба: „Тад сам написао приповетку о гладном студенту. Ја сам при писању нлакао, а у редакцији сс смејаху кад ми рукопис вратише." *) Ово вам даје право мислити да је Андрејев почињао још раније, но сасвим се на приповетку одао тек онда, кад га је, тако рећи, пронашао М. Горки, као што је Чехов видео Максимов дар и соколио га на истрајност. Овим можемо објаснити дружбу и искрени пијетет који Андрејев гаји према Горкоме. Брзим успехом и популарношћу у руској књижевности, Андрејеву може претходити само Максим Горки. Но Феномеи генија Максимова не иде у ред осталих, какве смо обично налазили у историји књижевносги: Горког је брзо популарисао његов живот, његова борба с немањем, новина сижета и њихово обрађпнање. Напротин, живот Андрејева нема никаквих изузетака од норме, те на тај начин у њему нема ничега што би будило радозналост оволине и рекламовало писца. Вез сваке сензације, његова је књижевна репутација имала друге, сасвим унутрашње узроке, све до најновијег доба. Симпатије према писцу расле су под утицајем његових књижевних производа: само њима умео је писац очарати читалачки свет, који никад и нигде не престаје тежити к новини и свежини. Ако оставимо на миру старе кориФеје, међу којима и Чехова, морамо констатовати да је данас у Русији, после Горког, најнопуларнији књижевник Леонид Андрејев који је за тако кратко време стекао масу обожавалаца, оштрих критичара и пето издање своје прве књиге. Ове је године критика необично напала Андрејева. Сви педантни чувари морала и чистоће, једнодушно су га окривили за грубост његових сижета, и што његове приповетке не уче човека ничему. Такве су његове неке из последњих, мрачне и грубе, где се третира личност која не може да се ослободи експлоатација живота и друштва. *) Написаиа у време кад је у Петрограду гладовао.

Највећу је сензацију учинило писмо гроФице Толстој, која бранећи Максима, говорећи о идеалима свога мужа и других књижевника, о сижетима „Рата и мира", „Ане Еарењине" и др. нападе на Леонида за његове приповетке, које могу човека научити само грубости и мрачном животињском инстинкту. И збиља, може бити да по мало за то имају право, али не сасвим, јер је Леонид још млад и пише, може бити, још под утицајем тешкога живота. После, као што се види, Андрејеву је прирасла за срце теорија индивидуалносги и слободо савести, што покаткад уме згодно да провуче кроз своје приповетке. Леонид се још сређује: његова литерарна Физијономија још није у пуном колориту, али нам јасно говори да садржи ираву и несумњжу оригиналност, и црте, које су до сада избиле на видик, дају наду да ће то бити огроман таленат и доиста необичан књижевник. То гарантује његова дружба с Горким, па леп и симпатичан одзив најстаријег и најкомпетент-

Чаршија у Пријепољу нијег руског критичара, ФилосоФа Н. Е. Михаиловскога, који му је први извојевао име књижевника, а највише његове досадашње приповетке. Млади књижевник је човек мушке лепоте, одева се врло просто као и Горки — носи руску „рубашку" (кошуљу) и блузу, увек без реденгота и крагнова. Засебно је штампао само један свезак (свега десет приповедака), који је изашао 1901. године, а поред тога још неколико приповедака разбацаних по разним руским журналима. Леонид Андрејев, као што видимо из његове аутобиограФије, развијао се у средини интелигентнога иролетиријата, чији му је живот добро познат; он се зато и бави животом и психологијом таквог средње-образованог човека руског, почињући од гимназиста или студента и завршујући интелигентом, који је по вољи судбе руског социјалног уређења или оног немирног принцима у човеку (који је био увек подстрекач : или да човек пропадне или да се прослави,) — сишао с пута, пропио се и пропао. Из ове СФере узима он типове и боје за своје приповетке,