Нова искра

— 22 —

Да победе по избор* сватове, Да се свати што лепше оките,

Није шала

царска ]е девојка

Собет чини славни цар-Лазаре, Собет чини и весеље гради У леп данак, у свету недељу, Он састави српске поглаваре, Све јунаке и господичиће; 210 За готову совру заседоше, Поседаше један до другога, А све млађи ниже старијега. Потекоше слуге и слушкиње, Неко двори, неко госте служи; Цара двори Обилић Милошу, Красан јунак на овоме свету, Верна слуга цара честитога; Послужише многе ђаконије, Изнесоше из подрума вино, 220 Рујно вино и ракију љуту, Замеђену и зашећерену. А када се пива напојише, О свачему славно беседише, Понајвише о добру јунаштву; Сви хвалише Бошка Југовића, А највише младога јунака, Сив-сокола Обилић-Милоша, Кога ј', кажу, вила породила И вилинским млеком задојила, 230 Те је Милош срца змајевита. Проговара славни цар-Лазаре: «0 војводе, браћо моја драга! «Да вам кажем што сам вас зазвао, «Да вам кажем, да вам се похвалим : «У мене је велико весеље, «Гозбу градим, милу ћерку дајем : «Ја сам, браћо, Мару поклонио, «Поклонио Бранковићу Вуку, «Девојка је срећу изабрала ; 240 «Сад нам ваља свадбу учинити «И сватове китне дочекати.* Кад то чуше сва српска господа, Неко цару честита весеље, Неко хвали зета поносита, Други ћуте, ништа не беседе, Нимало им мило не бијаше, Што ће с' Лазар ородити с Вуком, Па погледа један на другога, Тешко им је цара световати, 250 Тешко њему хатар покварити. Ал' не ћути Бошко Југовићу, Већ овако цару беседио: «Господару, славни цар-Лазаре! «Зазор ми је тебе световати, «А грехота не рећи истину, «Не замери што ћу говорити : «Што ти Вуку милу ћерцу дајеш «Ту си, царе, грдно иштетио, «Ту ти кћери среће бит' не може; «А што би је Вуку поклонио? 260 «Ил' за благо, или за јунаштво? «Или зарад рода господскога? «Или, царе, од страха каквога? «Ако ти је до богаства било, «Могао си и већега наћи; «Ако ти је стало до јунаштва, «Има у нас и бољих јунака, «Који ће ти бранит' царевину; «Ако ти је до рода господског, «У нас доста царских коленића, 270 «С којима се Вук мерит' не може; «Бранковић је ћуди наопаке, «Слава му је памет помрачила, «А охолост душу отровала, «Биће тешко с њиме живовати, «Већ ти кидај, док је за времена.»

То је Лази врло мучпо било, Ал' му друге бити не могаше, Већ овако Бошку говораше: «0 мој шуро, Бошко Југовићу ! «Чудим ти се, мој соколе сиви, «Мудра глава што говори лудо ! «Ти ми кудиш Бранковића Вука, «И кудиш му рода племенита, «А Бранковић витез од старина, «Господскога рода и колена, «Бранковић је мудар и јуначан, «0н је мени тврда узданица, «0н је вазда моје десно крило, «Како досад, тако и од сада, «Ту те, Бошко, послушат' не могу. ? Кад то зачу Бошко Југовићу, Срдит Бошко, па се намрдио, Од земљице на ноге скочио, Гледну оком Обилић-Милоша, За њим Милош хитро поскочио, Изиђоше пред бијеле дворе; Њима слуге коње доведоше, Појахаше, коње погонише, Отераше низ поље широко, Да не буду у цареву двору, Кад наиђу Вукови сватови. Мало време, за дуго не било, Ал' ево ти Бранковића Вука, Води Вуче хиљаду сватова, Доводи их царевоме двору; Сватови су лепо окићени У богату руху и опреми, Све коњици чили и убојни, Све јунаци хитри и весели. Дочека их славни цар Лазаре, А слуге им коње прихватише, Коње воде у топле подруме, А сватове у бијеле дворе. Сва господа свате дочекаше, Са њима се лепо поздравише И свима им место учинише; Хитре слуге госте послужују Свакојаким пивом и јестивом, Како коме чаша долажаше, Свуки чашу лепо напијаше, Око себе браћи наздрављаше, А понајпре славном цар-Лазару И његову зету Бранковићу. Гостише се три бијела дана. Кад четврто јутро освануло, Повикаше кићени чауши: «Хазурала, кито и сватови! «Кратки данци, а дуги конаци, «Далеко је нама путовати «0д Крушевца до Призрена града*. Тад изиђе славни цар Лазаре И изнесе господске дарове, Све сватове редом даривао, Ког јаглуком, кога башчалуком, Куму даде од злата кошуљу, Старом свату од злата синију, А војводи од злата јабуку, Чаушима копља коштунице, Деверима сабље оковане, Још им даде невесту девојку. Дигоше се кићени сватови, Појездише здраво и весело Испред бела двора Лазарева; Лепо их је царе испратио И са њиме остала господа, Само нема Бошка ни Милоша, Нит' изиђе царица Милица, Брижна оста у својему двору, Ронећ' сузе низ бијело лице. Оде Вуче, одведе девојку.

280

290

}00

3 1 0

320

33°

34°

35°