Нова искра

— 25 —

Како ћо он бити срећаи ! Жив, бујан... као сни Студенти ... Опет замижљеност ... А она ?.. Шта ће му она рећи?.. „Ја те волим!" Сад се осврну око себе. Учинило јој се као да је чула некакав глас... Чудновато. Вашто уираво сад мораде помислити на своју пријатељиду Лизу Фелкер? Вар није и она ове речи увек и увек понављала, кадгод би је она, честита Еми, молила да нрекине одношаје са оним лакомисленим шешом? „Ја га волим" ... то је био једини и сталан Лизин одговор. А кад она, Еми, презриво слеже раменима, Љза је погледа смешећи се: „Шта ти говориш! Јеси ли ти икада кога волела? Шта ти знаш? Ти се не мичеш из своје собе. Твој отац седи у Жоабиту и заводи у списак лешеве што их вода избаци, а ти седиш лепо код куће кад он ту није, а излазиш са њим кад јо он код куће. Поштеди ме својнм саветима!" Расгаше се уз љутњу и псовку. Каткад су се, до душе, и после виђале, али Еми би с висине гледала на „изгубљену", из разлога што јој је ова једвом приликом смешећи ее исплазила језик. После тога се више нису ни виђале... Једну целу годину нису се виделе. Зашто је непрестано мислила на пријатељицу? Где ли је сад?! А њен — драган? Необично силну одвратност осети у овом тренутку према тој речи. У томе зашкрипаше напољу врата. Дошао је отац. Еми брзо упали лампу и истрча да прихвати бунду оцу, који беше човек малога раста, увек с убрзаним дахом. Затим ступише обоје лагано у собу.

Еми се чудила што је отац не ослови ни једном речи. Иначе су -код њега киптела питања, и нри сваком залогају, још жвачући, мрмљао је он нејасне речи. Он приђе столу, седе на своје месго и гледаше дуго своју кћер која је прбко од њега седела. Потпуну тишину прекидао је на махове његов дубок уздах: „0 — о!.." Тако је дисао увек кад је био узбуђен. Затим порумене у лицу, као да га јака стезаше око врата. „Тата, ја бих рада да изидем око осам часова" изговори она тихо, и погледа стари часовник који баш избијаше седам и по. „0 — 6!...", одхукну опет мали човек. „ .. . обећала сам евојој пријатељици." „0 — 6!" беше јодини одговор његов. Сад је приметила како отац но скидаше очију с ње, и опет исто уздисање. — „Тата, шта ти је, ти си тако узбуђен!" Језовит осећај стеже јој срце. ,Диза... данас нађена. Имам протокол..." Еми врисну. „Увек сам слутио, 6! о!", махаше главом мали човек с пуно сажаљења. Па ондапрекиде: „Зашто плачош тако?" ... Када је часовник избио осам, упита је он нежно: „Еми, зар ниси хтела ићи?" — „Не, тата, остаћу код куће..." Она то рече, а сузе јој поново пођоше преко лица. „0 — 6!..." махаше стари главом. Првео с иемачког М. С. Ј.

ЈТрослава Св. Савз у Солуну. Допустите ми, господиие уредпиче, да одмах овде констатујем озбиљно, како се у нашој јавности врло мало, готово ни мало, говори о нашем раду на народиој мисли у овим крајевима, о нашим овдашњим школама, о успеху у њима, о огромном значају и збиља благотворном утицају њихову, ек. То је и чудно и карактеристично и грехота... Па, за Вога, сва та питања задиру дубоко — сем кесе — и у најтањи и најосетљивији живац иашега пародног бића — у саму могућносг опстанка нашега народнога имена,

у овим класичним српским покрајинама, као и у егзистенцију оних најелементарнијих услова под којима се ово робље сме и може називати Орбима и људима... Наш народ има неоспорна права да му се бдговори на сва та питања иредоче верно и објективно, па ипак... Било како му драго, опет ћу Вас, господине уредниче, замолити за допуштење да Вашим поштованим читаоцима — макар и непоузданим потезима — бледим бојама — покушам изнети слику једне изредне ствари, светле боје и ретког утиска. А, на послетку, потребно је да Ваши читаоци у овој бледој и површној слици бар назру оно, што ће им заиста бити несумњив доказ да свака капља зноја, која са забринута чела слободне браће кане за неослобоћеиу браћу — пада на одлично нлодно земљиште и доноси многострук нлод. То земљиште је — срце овога народа; аједандео тога плода из таква семена — никла са сред срца јеете и прослава Св. Саве, коју је приредио наш народ из ових крајева, са својом децом — ученицима и ученицама овдашњих српских основиих школа, српске гимназије и Више Девојачке Школе. Разуме се да је то урађено прегалаштвом наших про®есора, свештеника и учигеља.

НМ1М пиота