Нова искра

_ 2 —

ео сенка попела уза зид црквени са западне стране. Вна да је време вечерњу кад се сенка попне за један бој човечји. — На време сам дошла — рече у себи баба-Гаја, — једва да се сенка попела за два педа — па оде црквеним вратима, прекрсти се, поклони се, метну кључ у браву, навали се свом снагом те отвори тешка врата; иа њену душу некако пријатно... особито пријатно утнцаше овај хладан, влажан ваздух, у коме се осећаше остатак тамњанова мириса, и она поново нодиже руку, прекрсти се и прошапута: — Господе, молим ти се!... Света Богородице, Овети Пикола, помагајте!... Подиже очи горе у оно кандило што светлуцаше пред Васкрсењем... оде до јужних олтарских врата, одшкрину их и провуче руку за узицу од онога кандила ... и кандило се спушташе лагано... лагано, уз звеку прапораца; приђе дверима, прислужи кандило, повуче за узицу, и опет зазвечаше прапорци, а она очима праћаше кандило, које се пењаше лагано да опет светлуца пред Васкрсењем Христовим. Баба-Гаја затим прислужи кандила пред иконом Христовом, Богородичином и храмовном — Св. Николе; прекрсти се и пољуби их, шапућући њихова имена уз молитву од цигло једне речи: „помагај!"... Оде до мангала у углу у дну цркве... одгрну пепео и засија жар, потребан за кадионицу... скиде кадионицу са онога свећњака који стоји пред иконом поред цркве и просу у мангал угљевље и пепео из ње... — Још нема никога — рече у себи баба-Гаја и зађе опет око цркве да види колико се еенка попела. — Време је — рече баба-Гаја и погледа у порту, али кад виде да нема никога, врати се у цркву, узе крпу и стаде брисати прашину е малих икона за целивање, затим са столова. На вратима се појави поп-Тодор. — Камо си, баба-Гајо! — повика поп-Тодор. Хајде клепало! — Нема ми Траје! — одговори баба-Гаја и приђе руци свештениковој. — Благослови оче! Поп-Тодор јој пружи руку и рече јој: — Да си благословена!... Зовни кога ђака да лупа клепало. Чим се баба-Гаја појави на прозору учионице, ђаци се сетише зашто је дошла и стадоше јој се нудити да лунају клепала: „Ја, ја, баба-Гајо!..." „Ја знам боље..." „Овај не уме..." „Он је јуче лупао..." — Мир! — зачу се глас учитељев. Баба-Гаја пружи руку на најодраслијега: — Ти ћеш лупати клепало, — па затим на другога, — а ти звечку! — и избор је свршен. Баба-Гаја и за време вечерња замењује Трају у клисарским пословима. Само као „женска страна" не улази у олтар. Зато она донесе кадионицу до певнице, пружи је коме ђаку и заповеди му: — Носи у олтар!

Кад је требало да се која књига или икона из олтара узме, баба-Гаја би дошла до олтарсгшх врата и ту чекала да јој ее пружи што тражи. И кад би који позивао кога свештеника за какву потребу, баба-Гаја би пришла олтареким вратима и казала то свештенику. Никоме неје падало у очи што жена врши те мушке послове; нико се неје дрзнуо да помисли, да баба-Гаји неје ту место. Сваки је још од детета гледао баба-Гају у тој служби; многи је упамтио по штогод што је од баба-Гаје чуо или претрпео, те ако би ко помислио шта о њој, то би било еамо питање: зар би могло бити без баба-Гаје ?! На ономе ђачком крилу удаљеном од леве певнице чује ее разговор, смејање. То је близу баба-Гаје. Оде к њима и викну: — Тако ли вас учи ваш учитељ?! Зар ете ви ђаци?... Ви сте говедари! Хајд' за говедама а не у цркву! Сви у цркви чују овај прекор баба-Гајин, а ђаци се заетиде, ућуте. Баба-Гаја мало-мало па оде до евећњака, те гаси свећице које догоревају и разређује остале. У томе пролазу заустави се и код одраслих кад разговарају, па ће их еамо питати: — Да ли сте у цркви, или у механи? Пита и не еачека одговора, већ прође а разговор престане... Кад се сврши вечерње и црква ее испразни, бабаГаја погаси свеће, погаеи кандила, сем онога пред Васкрсењем, запрећа ватру у мангалу, ижљуби иконе, стаде насред цркве, прекрсги се и прошапута: „Господе... Мајко Божја... Свети Никола — помагајте!..." и подиже очи ономе кандилу горе што светлуца, поклони се и опет се прекрсти. Кад закључа тешка врата растова, пбвуче кључем и направи крст на вратима, затим се још једном прекрсти и лође. * * * С великим кључем у левој руци а штапом у десној руци баба-Гаја иде лагано а у глави премишља и са страхом пита се: — Зашто ли ми нема Траје ? Зна добро да је сутра Света Недеља и зато рече, да ће гледати да на сваки начин за клепало дође у цркву; а оно клепало клепа и вечерње се сврши, а њега нема. Рече, да ће омеђавање бити брзо готово, јер Емин, и ако је Арнаутин, признаће одмах, да је међа „Побијени камен", и да тај камен неје ту наместио ни Емин ни Траја, већ га својим малим нрстом бацио с Новога Врда Краљевић Марко, Бог те пита када!... Али — закашља се баба-Гаја, па затим настави — Арнаутин неће да зна за међе, па неће ни да их види; он хоће све да је његово, па зато убијај, отимај!... Какав је мој Траја, бојим се... Не смеде даље да мисли, већ само дубоко уздахну и прошапута: „0 свети Никола!"... Уврати се у кућу ЈеФрину и још с врата повика: — 0 Је®ро! — Ој! — зачу се глае ЈеФрин.