Нова искра

— 33 —

Београд, фебруара 1904.

Год. VI.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годнну 16, по год. 8, четврт год. 4 дннара; ван Србије; на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. ,1. Ода' вићу. власнику и уреднику ,,Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење поЈединих бројева извршује сс са>*о у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

ЈЗабагГаја елика из Старе Србије

(2)

рајина жена, Кита, у поелу је. Оад је баш извадила из цренуље мумурузницу, 1 ) и изнела је на кућиа (куинска) врата, да види је ли нечена, лупа је прстима и говори у себи: „Добра је". Рукави јој засучени до лаката, те се виде лепе руке здраве сељанке; крајеве жућкастог маФеза затурила на плећа, да јој у раду не сметају, те се виде витице бујне црне коее; њено бело лице облила је румен а овлажио лаки зној, који ее у малим еитним капљицама задржао испод грла и на нуначким недрима. Ноге су босе, а бела пртена кошуља спушта се до пета и нри сваком њеном покрету зашушти. Диже црепуљу и узе метлу да помете пепео. Подиже ноклопац од лонца и духну у пару, да види је ли јанија искрчкала. Вечера је готова, а сад ће и он (муж) доћи, јер у ово доба и долази кући. У дворишту се два синчића Трајина играју. Старији прави од хартије вртешку, меће је на штап и покушава да трчи, да види хоће ли се вртешка окретати... Млађи

отворио некакву књигу, па не гледа у њу, већ само прстићем преврће листове а из евега гласа као чита Аностол: „Солунци посланци . .. Солунци носланци" Затим остави књигу, узе кадионицу — кору од тикве е врвцама, место ланчића — па стаде махати њоме, као да кади, ненрестано вичући: „Господи!... Господи!"... Еадећи тако по дворишту, упути се к вратима... кад се она отворише и на њима се појави баба-Гаја. И један и други притрчаше к њој, радосно је дочекаше, ухватише је за руке, стадоше јој се умиљавати непреетано вичући : „Баба-Гаја ... баба-Гаја . . . наша баба" ... — 0 децо, децо!... Вабина деца!... Синци моји...

о, о, о

ПРОЈУ

У тај мах нестаде с баба-Гајине душе мрака сумње и страха... она се осети блажена међу блаженом децом својом, унучићима евојим. Али само за тренутак... Похита, те упита: — Је ли вам догаао тата? А деца весело одговорише: — Не, иеје дошао ... иа зато ми још играмо, трчимо. Уздахну баба-Гаја... закашља се, а осети неку студен у целоме телу.