Нова искра

— 58 -

дао колос притиенуо сву земаљску куглу. „Гро®а Толстоја зна цео читалачки свет на којој хоћете паралели и на коме хоћете меридијану", вели Е. Соловјов. Овака реч из Јасне Пољане прислушкује се са највећом пажњом и трепетом, као да их говори Питија са свога троножца. Јасна Пољана је свето место, где се са свију сграна света сгичу поклоници „великом писцу зеиље руске." Ексцентричпи Америчанин са највећим страхопоштовањем уноси у свој путнички дневник тај срећни по њега дан, час и мипут. Овакав колосалан утицај Толстоја неки објашњавају нашим савременим хистеричним веком, који је плодовито земљиште свију анормалних појава, као што је и толстојизам. Мени се чини да ће бити један од узрока и опа његова разноврсна трактовања многих питања и њихова оригиналност, која често долази до крајњих граница смелости. Наивно стадо баш томе и аплаудује, дивећи се своме богићу, како је смео и одважаи, како ни пред чим не преза и баца рукавицу свему што постоји: и вери и рогресу и науци и целом Филистарском човечанству и самом себи. У њему је свака нација нашла одјек своје душе. Он је умео да погоди свачије болно месго, да све подједнако заинтересује, што још једном доказује да се његов велики ум не креће само у границама уског пационализма, већ да је смео и простран полет његова генија. Макс Нордау правилно је класиФиковао народности у погледу према делима Толстојевим, велећи да је у Енглеској најтоплије примљена његова брачна теорија, а „Крајцерова соната" да је постала јеванђеље уседелица; у Немачкој његове комунистичко-социјалистичке идеје и љубав према ближњему створиле су му читаву плејаду најодушевљенијих поборника, за које је Толстој живи извор економских и моралних закона; у Француској њега уздижу што осуђује више кругове, проповеда бедност и баца кроз прозор науку. У Русији пак читају га много а пишу мало о њему. Куријозаи, а ргоров, ®акт догодио се са преводом последњег романа Толстојева романа „Воскресеше." У Русији је цензура много које што замрљала својом страшном и кобном цриом бојом, и потпуно руско издање појавило се тек у Лондону. У слободној Америки изостављена су сва „непристојна места." У Енглеској једипо се социјалистички лист „С1апоп" решио да изнесе потпун превод. У Немачкој избачене су све стране политичког карактера, а у Француској месга на којима се говорило против духа, милитаризма, а у I књизи и месга где се говори о цркви. На одношај Толстоја према прогресу у опште и науци на по се, ја ћу се задржати и проговорити неколико речи без опширнијих коментара, јер је јасан и очигледан његов често неправедан скептицизам и иронија. II. Зашто се Толстој тако скептички односи према про1 рееу ? Где је извор сви,ју памФлета бачених у лице науци

и њеним цредставницима ? То су питања која иам се одмах у почетку намећу. Одговор је врло проет и јасан. Љубав према народу јесте први и важни импулс, који Толстоја побуђује да, ради блага и добра тога народа, устаје против најсветијих тековина човечанских. Рођен и васпитан у аристократској средини, он није имао могућности да ближе псзна народ. „Крћпостное право" било је китајска стена, која га је одвајала од народа. И тек доцније, као млади ОФицир на Кавказу, живећи међу Козацима, он је познао и изучио тај прости и добродушни народ. Тамо, по зелеиим и росним долинама Терека, где цветају мирте и кипариси, и на снежним и суровим висовима Казбека, над којима круже сури орлови, заволео је он руског „мужичка" свом душом својом; онде се први пут и пробудила његова муза, — онде у оној дивној нрироди родише се „кавкаске приповетке", пуне младачког заноса и дивљења природи. „Срећа — то је бити с природом, видети је, говорити с њом." Доцније, под Севастопољем, он још више

Ншпм

ТВРЂАВА У ПИРОТУ заволе тај народ, видећи га храбра и унрскана крвљу како јуначки умире. Вера у народ захватила је дубока корена у његову срцу и остала је за увек јака и непоколебна. Речи Берса изгледају ми мало вероватне, када вели: да је Толсгој, поред љубави према простом народу, био и душом и телом аристократа, и да је аристокрацију још више волео. Не! напротив, сита аристокрација њега не занима. Једини је идејал и смисао његова живота да своме народу олакша мрачни живот, да унесе у њога повише светлости. И он га учи, саветује га, пише за њега букваре и брошуре, саставља календаре, помаже га материјално, јер коме сиромашку није познато „дрво бедиих у Јасној Пољани?" Па да ли култура, прогрес, наука користе народу? Толсгој вели: не! И ту ћемо наћи бескрајна, често пута врло смела резоновања, до којих је Толстој дошао у својој нристрасиости. Прогрес') је, по његову мишљењу, индивидуалан, напиеан у души сваког човека, но колективни прогрес човечанства не постоји и као доказ наводи источие народе; прогрес користи само једној десетини, док девет десетииа ') Прогрее'1. и оиред'каеше образовашл.«