Нова искра

аг<г

Дистићи (§&(РЕС1У1Е У ЈТРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)

; '(5)

Јк м а ј л и ј е (кз туђег низа) ХС1 Савест без Бога еуд је без судца Крај ког се увек пати и страда; Права је савест одблесак чисти Онога бЉа што светом влада. ХШ На бини живота, Где је игра права: Себичност најчешће Глумцу дошаптава. хшг Ужасио је кад у снаге милосрђа нема; Она сваком, па и себи, само пропаст спрема. XIЛУ Какав је ко — такав и његов Бог, Такав у свему; За то понеки само и виде Спрдњу у њему. ХТјУ Вшпе милосрђа и љубави чисте Наћи ћеш у Бога, Нег што је на земљи учињена греха И помисла злога. Х1 ј VI „Време је новац, новац је сила!" Али онда само: Кад их оба корисно Употребит' знамо. ХГ ј УП Људи хвале величанство лава, Јер прождире и звери и —■ људе. А магарцу, корисном и вредном, Поругама и батином суде! ХБУП Заједнички никад не славише нир: Слава и мир. ХМХ Мисао је душин дах и живот — Њоме човек своју вечност спрема. Прекинеш ли нит таквог живота, Шта је тело кад му душе нема? —

Б

Треба да се чује Ко ћутати уме; Јер он своју дужност Одлично разуме.

Превео О.

ЛОТОВ ЦВЕТ индијска лгггнда — Хенрик Сјенијевић Једне дивне, благе ноћи нробуди се из дуге и дубоке замишљености велики и мудри Кришна и рече у себи: — Досада сам у човеку видео најлепши створ земаљски, али мораи признати, да сам се варао... Гледам одавдо онај лотов цвет, како се љуљушка на ноћноме ветрићу, и колико надмашујс својом лепотом оно друго цвеће. Крунице му се отвориле од месечева сребрна зрака, па не могу да скинем очију са њега. Не, — нема му нигде премца! — додаде дубоким уздахом. Затим плахом одлучношћу рече: — Зашто не бих створио биће које би међу људима било оно, што је лотов цвет међу осталим цвећем? Да, нека тако и буде на радост сваког земаљског створа. Љубимче мој, ти лотов цвете, претвори се у најлепшу мому и појави ми се тад!... И у том тренутку задрхта талас, као да га је крило какве ласте додирнуло; ноћ дивно засија, месец живахно заблиста, а песма ноћних тица заори се веселије. Затим се све стиша и заврши се чудо: лотов цвет појави се пред Кришном у човечјем облику. И творца обузе милина. — Ти си био цвет језера, постани од сада цвет мојих мисли и прозбори!.. И дивна мома поче да говори тако нежно, тихо и слатко, да би човек помислио : слуша лаки шапат лотових цветних чашица, што их је отворио пољубац летњег поветарца. — Госноде, ти си ме претворио у живо биће. Али које си место означио за борављење моје? Немој заборавити, да ме сваки поветарац нотреса и затвора крунице моје. Стрепим од буре и непогоде, од грома и муње; па и сунчани зраци боле ме и тиште. И поред преображаја свога задржала сам природу своју: бојим се земље и свега што је на њојзи. Па где си ми, Господе, означио месго? Кришна диже очи према звездама, промисли ее, па онда рече: — Хоћеш-ли стан уврх оних гора? — Господе, онде је снег и лед; од тога се бо.јим.