Нова искра

— 78 —

Сунце јарко на исток излегло, Те просуло своје зраке сјајне, Обасјало дворе у Крушевцу, Огрејало сву нову градину, А мирис се по градини шири Од убава цвећа шаренога, Ту цвркућу у жбуњу тичице, Славуј пева на зеленој грани, Све ту дише миљем и обиљем. По градини, као бела вила, Лако шеће Вукосава млада, Цвеће бере, а танко попева; Витка стаса и танана струка, Низ леђа јој дуге плетенице, А образи румене ружице, Лепоте јој надалеко нема. Кад )е млада понабрала цвећа, Пуна недра мирисавих ружа, Поскочила као лака срна, Да се врати двору бијеломе. Ал' ево ти среће изненада! К њојзи ходи млађани јуначе, Соко сиви, Обилић Милошу. Свако јутро пре јаркога сунца, Рано рани Милош Обилићу, Те он носи своје соколове Кроз градину, под Јастреб-планину, Да их пушта у гору зелену, Да их учи лову по горици. А кад згледа младу Вукосаву, Гдено бере по градини цвеће, Он јој Божју помоћ називаше: »Божја помоћ, царице девојко! «Што си тако рано уранила?* Кад га виде Вукосава млада, Живо јој је срце заиграло, Запламтеше румени образи, Потресоше с' сићани ђердани. У Милоша, млађана јунака, Одавно се цура загледала, А Милоша у свијету нема, Нит' га има по срцу јуначком, Нит' по стасу, нити по образу, Баш је лепши од сваке девојке! Она њему Бога прихватила, Пак извади ружу из недара, Поклони је војводи Милошу. Одатле се двору упутише, Вукосаву Милош испратио, Испратио до њених одаја. То гледала Бранковића љуба, Па дозива свога господара, И овако њему проговара: «Гледај секе, Вукосаве младе, «Где с Милошем потајно шурује! «Милош јој је био у одаји, «Милош ће је младу преварити, «Срамоту ће цару учинити: «Већ ти, Вуче, часа не почаси, «Право иди нашему бабајку, «Све му кажи што је и како је, «А ја одох својој милој мајци «Нека знају, док је за времена.* Што рекоше, то и учинише: Мара оде царици Милици, А Бранковић тасту цар-Лазару; Мара мајци све по реду каже, Ал' јој мајка не да говорити : «Иди збогом, моја кћери мила! «Где ти збориш, што бити не може! „Сестра ти је честито колено, «А Обилић соја јуначкога, «И у себи чиста срца свога, «Срамоте нам учинити неће.*

1 о

20

3°

40

5°

бо

7°

8о

Ал' да видиш Бранковића Вука, Како цару опада Милоша: «Види, царе, види, тасте мио, «Обилића, једног неверника, «Где шурује с младом Вукосавом! «Што ће Милош цури у одаји? «0н ће њојзи обљубити лице, «Своме цару учинит' неверу; «Већ ако ћеш мене послушати, «Ти се мораш опростити гује, «Док те није за срце ујела, «Ти Милоша погубити мораш, «Док ти није срамоту нанео.* Кад то дочу славни цар-Лазаре, Поверова Бранковићу Вуку, Пак овако љутит проговара: «Гле ти сада једног неверника! «Из прашине њега сам подигб «И војводом својим учинио, «Поставих га себи уз колено, «Поверих му и себе и дворе, «А он мени о срамоти ради! «Храним гују у недрима својим, «Да ме гуја за срце уједе!* Тако збори славни цар-Лазаре, Јад га мори и душа га боли, Из ока му суза провирује, На груди му сињи камен пао ; Мучно му је и жао му било, Погубиги гаквога јунака, Ал' на ино царе не могаше, Ријеч даде, да ће га погубит'. То дочула царица Милица, Сузе ронећ' цару похитала, Моли њега и руку му љуби: «Немој, Лазо, живота ти твога! «Немој своје погубити слуге, «Немој своје огрешити душе; «0билић је јунак над јунаком, «0билић је наша верна слуга, «Р!евере ти учинити неће.* Молила се, умолит' не могла, Што цар рече, опорећи не хте. А кад виде царица Милица, Да ће Милош јунак погинути, Овако је цару беседила: «Господару, славни цар-Лазаре! «Кад му живот поклонити нећеш, «Нек погине као верна слуга, «Нико теби замерити неће: «Пошљи њега у земље одметне, «У Кучево и у Браничево, «Шго су нам се скоро одметнуле, «Те не дају данка ни харача; «Кога год си тамо опремио, «Опремио и власти му дао, «Да ти земље под руку окрене, «Већ се никад амо не поврати; «И Милош ће тамо погинути.* Цар Лазаре послушао љубу, Па дозива војводу Милоша, На Милоша криво погледује И овако њему проговара: «Слуго моја, војвода Милошу! «Одмах, слуго, опремај ждралина, «Ваљаће ти рано поранити, «Ваљаће ти сутра путовати: «Отићи ћеш у земље одметне, «У Кучево и у Браничево, «Да покупиш данке и хараче, «Да ми земље под руку окренеш, «Ма се своје не нанео главе.* Не зна Милош што је ни како је, Већ се смерно цару поклонио

9°

100

1 10

120

130

140

150