Нова искра

— 79

И његову руку пољубио ; 'Го Милошу мило не бијаше, Што ће ићи у земље одметне, I 6о Ал' у млађег поговора нема, Ваља свога слушат' господара. Отален се натраг понратио, А срете га царица Милица, Па Милошу тихо говорила: «0 Милошу, наша верна слуго! «Цар је, слуго, тебе изабрао, «К6 јунака мудра и паметна, «Да те пошље у земље одметне, «Да му земље под руку окренеш ; 170 «Жао ми је таквога јунака, «Да витешку не изгуби главу; «Ал' се немој, слуго, поплашити, «Сваки живот у Божијој руци, «Бог ће дати, те ће добро бити. «Већ чу ли ме, војвода Милошу! «Када сутра бели дан осване, „Ти изиђи пред цара Лазара, «Да ти књигу и оправу даде, «И заишти до два побратима, 180 «Верног побру Топлицу Милана «И са њиме Косанчић-Ивана, «Они су ти мудри и јуначни, «Са њима ћеш земље умирити «И под руку цару окренути; «Бог ће дати и Богородица, «Да се здраво к нама повратите.* Када сутра бели дан освану, Уранио војвода Милошу, Право оде цару у одају, 190 Пак заиска књигу и оправу И заиска до два побратима, Да се побре у невољи нађу. Цар му даде књигу и оправу, Ал' не даде Иве ни Милана, Нит' му даде иког од момака, Већ срдито њему проговара: «Не дам теби Иве ни Милана, «Сам ћеш ићи у земље одметне, «Ваља т' ићи, да ни доћи нећеш.* 200 Сетан се је Милош повратио, Готове му сузе ударити : Није њему до живота пусга, Ал' му жао и срце га боли, Где је царе срдит' и зловољан, Те на њега криво погледује, А не знаде, што је сагрешио, Што ли цару криво учинио. Оде своме ждралу у подруме, 210 Оседла га и опреми лепо, Утегну га троструким коланом, А заузда уздом од челика, Па се ждралу на рамена баци, Отиште га пољем крушевачким. Кад је био под Јастреб-планином, Досети се змаја од Јастрепца, Досети се свога побратима, Па окрену ждрала уз планину, Да потражи змаја код језера. 220 Кад је био врху на планини, Крај зелена застаде језера; Добра га је срећа задесила, Те он нађе змаја од Јастрепца Крај језера, на трави зеленој; Ту се побре братски изгрлише, За јуначко упиташе здравље, Па седоше под јелом зеленом. Пита змају војводу Милоша: «Што си, побро, сетан невесео? 230 «Ил' си жудан боја и мегдана? «Ил' ти мало царевога блага?

«Ил' ти когод на дому болује, «Те си данас тужан и жалостан?* Вели њему Обилић Милошу: «Побратиме, змају од Јастрепца! «Нисам жудан боја ни мегдана, «Доста сам их у веку имао; «Нит' ми мало царевога блага, «Да га харчим, похарчит' не могу; 240 «Нит' ми когод у двору болује, «Све је здраво, милом Богу хвала; »Кад ме питаш, право да ти кажем : «Цар ме шаље у земље одметне, «У Кучево и у Браничево, «Да покупим данке и хараче, «Да му земље под руку окренем ; «Нит' ми даде помоћ од момака, «Нит' ми даде до два побратима, «Побратима Иву и Милана, 250 «Те се бринем што ћу и како ћу, «Како царску жељу испунити ; «Ја с' не бојим да ћу погинути, «Ал' се бојим повратит' се дома, «А не свршит' посла царевога.* Ал' говори змају од Јастрепца: «Не бој ми се, мили побратиме! «Ти ћеш ласно цара послушати «И његову жељу испунити ; «Јаши ждрала, хајде у напредак, 260 «Право иди у земље одметне, «Иди, побро, у банове дворе, „Банови су моји пријатељи, «Ја ћу њима часом прелетети, „Припремићу што за те ваљаде, «Они ће те лепо дочекати ; «Бранковићи, погано колено, «Додијаше земљи и народу «Са намета и зулума тешка, «С тога су се земље одметнуле, 270 «А тебе ће лепо дочекати.* Ту се Милош с побром растануо, Змај одлете небу у висине, А Милош је ждрала појахао, Оде право у земље одметне. Језди Милош брегом и долином, Куд год иде, Браничеву дође, Ту је бану на конак пануо, И добро га бане дочекао. Гостовао три бијела дана; 280 Кад четврто јутро освануло, Пита њега Браничевац бане: «Царска слуго, војвода Милошу! «Што је тебе царе опремио? «Што ли си се к нама потрудио?* Све му Милош по истини каже, Па му даде књигу шаровиту. А кад бане књигу проучио, Милошу је 'вако говорио: «Хвала теби, војвода Милошу, 290 «Када си се к нама потрудио; «Тебе знамо да си витез прави, «Да нам нећеш зулума чинити, «Пак ћемо те лепо послушати «И покупит' данке и хараче, «А ти ћеш нам цара замолити, «Да нам царе кривицу опрости. «Ево има седам годиница, «Где нам шаље клете Бранковиће, «А они су земљи зулумћари: 300 «Једна глава, ишту два харача, «На годину четири пореза, «Па још и тај зулум ударили, «Трудна жена да им харач даје! «То нам земља поднет' не могаше, «3аплакала сиротиња љута, «А тешке су сузе сиротињске !