Нова искра

- 80 -

«Пак устаде кука и мотика, «Погубише клете зулумћаре, «Па и на нас стреле окренуше. «Зато смо се цару одметнули, «А сад ћемо цара послушати.*" Тад сакупи своје поглаваре, А главари сеоске кметове, Те на главу харач разрезаше, Разрезаше, одмах покупише, Саставише тридест мазги блага; Све дадоше војводи Милошу, Дадоше му данке и хараче, И дадоше верне пратиоце, Из своје га земље испратише, Дође Милош кршноме Кучеву, И ту бану на конак пануо, А добро му на конаку било. Пита њега Кучијанац бане: „Царска слуго, војвода Милошу! «ПЈто је тебе царе опремио?" Њему Милопј по истини каже, Па му даде књигу Лазареву. Тад Милошу бане говорио: «Хвала теби, војвода Милошу, «Када си се к нама потрудио! «Теби хвала, па и цару хвала, «Што је тебе к нама оправио! «Ево има седам годиница, «Како царе шаље Вранковиће, ,<Бранковићи земљи зулумћари, «Пак народу зулум додијао, «Процвилела сиротиња љута «Од харача и намета силна, «Те погуби царске поглаваре. «Зато нам се земља одметнула, «А сад ћемо цара послушати.* Тад сакупи|своје поглаваре, А главари све своје кметове,

; | о

320

ЗЗо

31°

Саставише двадест мазги блага, Предадоше војводи Милошу, И дадоше верне пратиоце, Из своје га земље испратише, Право оде ка Крушевцу граду. Глас допаде славном цар-Лазару, Да му иде војвода Милоше И да гони на мазгама благо. То је цару врло чудно било, Па се пење на танану кулу, Да он види благо и Милоша. А кад га је царе угледао У широком пољу крушевачком, Пред њега је слуге оправио, Те му слуге коња прихватише, Одведоше до царева двора. Срете њега славни цар-Лазаре, Па Милоша и грли и љуби: «Прости мени, моја верна слуго; «Бог му дао и ко те родио, «И памети такој научио! «Кудгод смо те, сине, оправили, «Свуда си нам веру учинио, «Вазда си нам образ осветлао; «0 теб' сам се много огрешио, «Ал' ће царе лепо покајати.* Тад му даде од ризнице кључс, Предаде му хазну свуколику, Да му буде царски хазнадаре; Још дозива своју милу ћерку, Милу ћерку, Вукосаву младу, Па је даде војводи Милошу, Даде му је за верну љубовцу. Кад то чуо Бранковићу Вуче, За три дана и ноћи четири, Нит' се диже, нит' умива лице, Нити иде цару у одаје.

350

360

37°

Зид

7 .џ . дндрејев —

а и Један други гуоавац пажљиво ее довукосмо до самог зида и погледаемо навише. Горња ивица његова није ее могла видети одавде, јер је био висок, прав и гладак, и делио је небо тачно на две половине. Наша је половина била набурена и мрачна а према хоризонту мрко сива, те се иије могло знати ни где се небо свршује ни где земља почиње. Гушена и земљом и небом грцала је црна ноћ, дубоко и тешко јецала, и са сваким уздахом избацивала из груди својих оштар и усијан песак од »ојег еу болом гореле иаше ране. — Покушајмо да пређемо, — рече ми губавац. Глас му беше уњкав а дах смрдљив, као и мој. И он подметну леђа, а ја се нопех. Али зид је био висок. Као и небо, секао је он и земљу, лежао на њој као дебела сита змија, ч>'онуо у пропаст и пео се на нланине, али и глава и реп беху иза видика.

— Да га срушимо! предложи губавац. — Да га срушимо! сложих се и ја. Ударали смо грудма о зид, док се не окрвави од наших рана, али осгаде нем и непокретан. Падосмо у очајање. — Убијте нас! Убијте нас! — јецали смо и пузили, али се сва лица е одвратношћу окретаху од нас, те видесмо само леђа њихова, што дрхтаху од силне одвратности. Тако допузисмо до једнога гладног. Седео је ослонивши ее о камен. Изгледало је да је и сам гранит осећао бол од његових оштрих, голокоштаних лопатица. На њему не беше меса, те кости клопараху при сваком покрету, а суха кожа шушташе. Доња му се вилица опустила, а из мрачних, разјапљених уста чуо се сув храпав глас: — Гла-дан сам! Ми се насмејасно и почесмо брже пузити, док не наиђосмо на четири играча. Они приступаху, одступаху