Нова искра

— 81 -

ооухватаху око струка Један другог и вртегае се, а лица им беху бледа, измучеиа, без осмеха. Један од њих занлака, јер се бегае уморио од многог играња и молио је да преетану, али га други, без једне речи, докопа и заврте се с њим, те он опет поче прилазити и одилазити, а при сваком кораку његову капала је велика мутна суза.

Хоћу да нграм!

зауњка мој друг, али га Ја

одвукох даље. Пред нама и опет бегае зид, а поред њега сеђаху двојица прекргатоних ногу. Један је од њих с времена на време ударао челом о зид и падао у несвест, а други га је озбиљно посматрао, пипао му главу, па за тим стену, н говорио, кадгод би се онај освестио: — Треба јога; мало је остало! Губавац се насмеја. — 'Го су будале, — рече ми весело надимљуКи образе своје. — То су будале! Мисле да је иза зида светлост! А тамно је иза њега као и овде, јер и онде губави нузе и преклињу као и ми: убијте нас! — А старац? упитах га. — Шта старац? — одговори губавац. Старац је и глуп и слеп и глух. Ко је видео отвор гато га је оп прорезао у зиду? Јеси ли га ти видео! Јесам ли га ја видео? Ја се наљутих и опако ударих друга до чбровима, гато му беху по лубањи, и завикнух: — А за гато ти пузига? Он занлака, заплаках и ја, и пузећи даље преклињасмо: — Убијте нас! Убијте нас! И сви.дрхтећи одвраћаху лица од нас, и нико нас не хтеде убити. Убијали су лепе и моћне, а бојаху се и дотаћи се нас. Подлаци! II. У нас није било нојма о времеиу; нисмо знали ни гата је јуче, ни гата данас, нити сутра. Ноћ нас иије никад остављала, никад се није иза брда одмарала, да би нам отуда догала снажна, ведра и тиха. Вато је увек и била уморна, задихана и туробиа. Вла није.била. Понекад није могла слугаати нагае вапаје и уздахе, гледати нагае рапе, зло и мржњу, — па би јој јарогаћу успламтеле црне и потмуло делатне груди. Рикала је на нас, као ухваћена звер у које со номутио разум, и гневно је трептала огњеним страганим очима, те .је осветљавала мрачне, бездане иропасти, црии, поносито мирни зид и жалосну гомилицу иреплагаеиих људи. Као уз пријатсља свог, припијали смо се уза зид и молили загатите од њега, а он нам је увек био само непријатељ, увек. И ноћ се узбуђивала од наше малодугааости и непоузданости, и смејала се грозно, тресући својим сурим, мрљастим трбухом,

а голе планине дочекиваху тај сатански смех. Одјек је њихов прихватао мрачно развесељени зид и у гаали ронио на нас камење, те нам главе смрскавао а тела здробљавао. Тако су се они веселили, ти великани, и клицали се; ветар је звиждао њихову дивљу мелодију, а ми смо нице ложали и с ужасом ослугакивали, како у утроби земљиној мумла негато огромпо и потмуло крчи, лупа и тражи ослобођења. И тада сви молисмо: — Убијте нас! Али, умирући свакога тренугка, ми смо били бесмртни као и богови. Пролазио је наступ безумнога гнева и весеља, и ноћ је лила сузе покајања, тегако је уздисала и, као болна, кагаљала и засипала нас моврим неском. Од срца јој опрагатасмо, исмевасмо је изнурену и слабу и постајасмо весели као деца. Преклињање гладнога изгледагае нам као

Римски гроб слатка песма, а са веселом завидногаћу посматрасмо ону четворицу гато једни другима приступаху, одступаху и одмерено кружигае у бескрајној игри. Па и ми се, пар за паром, почесмо вртети, чак и ја, губавац, пађох себи привремену другарицу. Било је тако весело, тако нријатно! Обухватио сам је, а она се смегапла, показујући беле беласте зубе и румене, ретко румене јагодице. Било је тако пријатно! Не знам како се то догоди, али радосно показани зуби почегае гаклоцати, нољубац се претвори у ујед, и са вриском, који јога не помути нагау радост, почесмо гристи један другог и убијати се. Па и она, она белих зуба, ударала је по иојој слабој глави и оштрим ноктима забадала у моје груди, допирући до самога срца — тукла мо губавог, бедног, и како бедиог! И то је било страшније и од свега гиева ноћи и бездуганог смејања ужаснога зида. И ја, губави, плакао сам и дрхтао од страха, и кришом, тајпо од свих, љубио гпусне ноге зида и молио га да мене, само мене, пропусти у свет ни безумних ни