Нова искра

1

- 86 -

Данас имамо, јер би их индивидуалност певача јако искварила, додајући и своје ре®лексије у тронутку песничког надахнућа. За литературу, чији је он бриљантни представник, вели, да је вешта експлоатација, корисна само њеним учасницима а некорисна народу. Ови журнали и дела Пушкина, Гогоља, Тургењева нису потребна народу и не доносе му никакве користи. За што је пак он сам писао, он објашњава овако: „Ја сам већ окусио саблазан списатељства, саблазан огромне новчане награде и аплаудирања за ништаван труд, и предао му се као средству да побољшам свој материјалан положај и заглушим у сво.јо.] души питања о смислу живота свога и општег." Ј ) Он презире критику и своје читаоце, за то што му се они диве, а с таквим се преерењем односи и према својим делима. Он отворено говори да краде новце од публике, да је своје богаство стекао непоштеним начином. Но ја се ипак дивим белетристу Толстоју, аутору бесмртпе „Вожна и мирг" и „Анна Каренина." Ја жедно гутам многе његове сћеГ-с1'оеиуге, и камо лепа срећа да све време, које је утрошио на сумњање и негирање поклони литератури. „Његов литерарни талент смело ће претогнути скуп свију савремених литерарних талената. Његова слава могла би задовољити самог Наполеона — ту ненаситу жеђ за славом." (Е. Ооловјов). Његово се одрицање не задовољава само тиме што до сада наведосмо. Оно иде још и даље. Он негира и сваке друштвене реФорме, а у „Крајцеровој сонати" и породицу и проповеда безбрачност, макар и свет пропао, што у осталом, како вели, мора једном наступити и по учењима научним и по црквеним. И ту налазимо контрадикцију. Ранијих година идејална женска, по Толстоју, била је она која роди и одгаји највише деце. Узмите ') „Испов^дб.*

сада „Крајцерову сонату." Ту ћете наћи да се идејалној највише приближава она женска, која се одриче порода. Па која је сада од њих двеју идејална? Безброј разноврсних питања, на која је налазио вазда негативан одговор, ницао је у његовој глави, мешао се у хаосу, у коме је тешко било наћи критеријума. То своје сгање он описује речима: ; ,скептицизам довео ме је јодно време до стања блиског лудилу, мени се чинило да осим мене нема никог и иичег на свету; да појаво нису појаве, већ представе о њима, које се само онда испољавају када на њих обраћам пажњу, и да оне одмах ишчезавају чим престанем о њима да мислим." Наступало је и такво време кад је мисао о самоубијству била једини излаз. Он сам вели да је та мисао била тако примамљива, да је морао против ње употребљавати лукавство да је не приведе сувише рано у дело. И последња његова деда тону у мистицизму. У делима „ Вђ чем г в моа в$ра?", „Такг что-жг намг д-ћлатв?", „ Вђ чемт. счастве?" наћи ћете хаос теолошких трактата, у којима он тражи кључа својим философским погледима. У Јасно-Пољанској библиотеци „Тертилијан и Васплије Велики замењују Дарвина и Маркса, а хладно, огромне књиге Спенсера уступиле су место тумачењима из Јеванђеља." Али поред свију Толстојевих хипербола, негација, скептицизма и антилогије (последње две особине Л.омброзо и Солије сматрају као црту дегенерације), ја се клањам највећем савременом уму и не могу а да не завршим евој чланак речима чувеног руског критичара Н. Михајловског: „Сви услови живота гр. Толстоја гонили су га у страну од онога што он сматра за истину, и ако је дошао до ње, ма колико противречио себи, ви морате признати да је то мислилац поштен и силан, коме се може веровати, кога треба уважавати." Петроград, 1904. год.

Тропар (ЈОВДН ДАМАСК.НН)

ОЈа то сладост у људским грудма Не иде у број земаљских јада; 'Ко се на земљи залуд не нада И где је ико срећан међ људма? Та све је варка ништавна, злобна: Штогод смо стекли, пред смрћу стаје; Која то слава на земљи траје Стална и чврста и непредобна? —

Дим је и привид, пепео лаки, И све ће проћи ко вихор праха, А смрт кад дође — чека је сваки И без оружја и храброг маха. И силна рука тада је слаба, Наредба царска пред смрћу стаје 0 прими, прими умрлог раба, Господе благи, у рајске краје.