Нова искра

— 71 —

Ка ЈЈелтлку Суботу

ош Је моја машта весела и жива, Јоште моја душа златне снове снива. Хај, пријатна часа, ноћ ведра и бајна, Обасјала свуда месечина сјајна, И звезде трепере свечано и ти'о, А ветрић је лако, благо шуморио. И у томе часу гишине и мира Клепало одјекну испред манастира. Христово Опело! Тужна слика ова На крили је мојих најмилијих снова!

Уђосмо у цркву, светилишге скромно, И свршисмо обред побожно и помно, А кад задње „Свјати" отпојаше ђаци Зорини су већем треперили зраци. Свеже јутро благо, свуд милина сама, А ми се кретосмо од светага храма; Мислећи о патњи искушења љути', Ишли смо полако сетни, забринути, Све нас нека тајна невеселост узе А игуман стари брисао је сузе!... Со ^ОхЉАИИН

„ЈТера Дружескк" — елика иа нашег друштвеиог животе од СТ. Сј>€№'А

ГЛАВА ПРВА , ачкиде! ословиће госп. Пера из свога кревета у коме је неко време ћутао и размишљавао а сад му наспело да се мало разговара. — Цицо! рече мало после опет кад не доби никаква одговора из оног другог кревета до себе. Опет никаква одговора. — Бисо, ослови госп. Пера још јаче, али опет узалуд. — Бисенија!... Спаваш ли? Јеси ли будна?... Опет никаква одговора од жене која га је још кол'ко пре четврт чаеа прекоревала и горко му пребацивала што се толико задржава у ка®ани и има срца да је саму код куће оставља да чами тако. Мачкице! Понови и пети пут и гурну је мало ногом. — Шта је, но? чу се једва једном. — А знаш ли с ким сам се упозн'о вечерас? — А одкуд да знам! одговара му сањиво жена и окреће се на другу сграну. — Е, ајд да погодиш! — Ех, сад ћу ти ја да погађам. — И за што сам се, то јест, толико задржао ? наставља Пера правећи цигару и намештајући се да седне као Турчин у кревету. — Море не знам!... Мани ме се! брани се сањива жена. — Море ти и не знаш, Бисо, колику и какву чес' ја уживам у том друштву !... И какав сам ја један „човек за друштво..." Ти тек онако... ка' да сам ја нико и ништа! Пребацује јој Пера. Море, свећу треба да палиш оном проводацији што ме је наш'о! и, кад си ти, то јест, пошла

за мене, па и ако нисам био ни великошколац а ни академац, ни текничар... Знаш ли ти, бре, то?!... — Знам!... — А, знаш, ћерко, па и опет ти тек онако, ка' од беде кажеш то!... Знаш, ама не признајеш... — Па признајем, де... Шта си ме заокупио ту сад! — Признајеш, јакако ! И мораш да признаш... Признајеш па и опет ме нећеш да запиташ: с ким сам се упозн'о?! — Ех, што да те питам. Упозн'о си се с неким таким к'о што си и сам. — Па зар је то мало, по Богу брате Бисенија?! рече Пера пуштајући густе димове. — Ух, опет пушиш! А знаш да ја у мраку, кад спавам, не волем да осетим дим!... — А знаш ли ти, бре, наставља задовољно Пера, да сам се вечерас унознао с господин попуковиником Мићом... што је сад удовац — а заборавио сам у ком је пуку... Он ме и задрж'о... Играо шака с господином апотекаром а ја седио и правио му цигаре док је он штудирао у шак... — Па добро... — ...Врло фини човек, и учеван... и јуначан... и строг али правичан, кажу, за њега. Каже да те зна из виђења, а и за мене, вели, чуо да сам један дружески човек, вели „чуо сам, да сге душу дали за друштво, много лени ствари сам, каже, слушао за вас" — баш тим речима... каже попуковник... знаш га. — Онај стари пуковник Пера ? запита дремљива жена. — Ама то је оно кад ти никуд не гледаш и ништа те не интересује! Ко да не живиш у овој вароши него на