Нова искра

— 73 —

Један случај је био Фаталан и епохалан за њу. Био је нразнични дан. Бисонија се враћала на трамвају. Трамвај стаде код Пауна. Ту уђоше неки. УГ8-а-У18 од ње седе једна лепа пуна дама и примаше у трамвај и посађиваше до себе једно по једпо дете (свега четворо) које јој с поља додаваше млад леп човек који после и сам седе с другога краја. Бисенија га погледа и устрепта сва. Познала га је. Беше то господин Павле Н. виши чиновник и срећан муж оне лепе жене и још сретнији отац ове ситне дечице која су једно другом до ушију и од којих је оно најмаае — које је имало два имена „бата" и „буцко" — гледало радознало својим великим црним очицама по трамвају, лизало носић и загледало у трамвајске карте које су му предали на чување и које он сада врло савесно и чврсто држи у својој пуиачкој ручици. Познаше се али се по нашем српском обичају не поздравише и ако је некада госп. Павле уздисао за Бисом а тако ието и госпојица Биса, дању мислила на њ, ноћу га снивала, а у јутру се секирала иа таке луде и глупе и дрске снове, и чудила се безобразлуку Павловом (наравно оном на сну), јер госп. Павле онда је био само прост адвокатски писар. — Избегаваше сада и поглед његов, али кришом пређе погледом неколико пута по реду оне лепе дечице, уздахну и помисли у себи: „Ово би сад мо/а деца била!" и дође јој ужасно тешко. А још кад мали „бата" запита оца: „Тата, је л' и ово мамаЧ" и показа на Бису — било јој је као да је гром ударио. Поче је нешто гушити... Једва дочека прву станицу; сиђе и као фурија полете кући. Ту трескаше врата и бацаше све што јој је на путу било и плакаше горко.

Од тога дана Бесенијина се породица још више забрину за њу, и стаде најозбиљније мислити шта ће с њом. А имала је велику родбину. Било ту судија (апелационац и касационац), нро®есора, трговаца, три бивша министра и два која у мало што нису била, неколико пензионара и један агенат осигуравајућег друштва и два шпедитера. На агента и шпедитере су се сви ослонили и на њих сву наду ноложили а нарочито на агента. Јер кад је он могао да „осигурира" онога газда Ристу, највећег тврдицу и човека који бега у трећи сокак чим само издалека опази какву пратњу, моћи ће — надали су се да упеца и једнога Перу. Сви се у породици сад кренули и дали на носао а ови последњи највише. И благодарећи њиховој истрајности и нознатој насртљивости, није се дуго чекало. Шпедитери с бућкалом а агеиат с мрежом и упецаше рибицу и бацише и истресоше Перу као сваког упецаног сома прод многобројну породицу Бисину. Ови га не пустише лако. Учинио им се добра прилика. Није, рекоше, Бог зна шта, али није више до

чекања ни до бирања. Није, истина, ни леп ни угледан баш, али је добар; како су чули, иема своје воље, па ће пазити њину Бису и чинити јој по вољи. А није му баш га хвале тако ни положај незнатан ни плата мала. ШеФови да је вредан кб буба — па, рекошо, добра је прилика! И тако се Пера ожени Бисенијом, и негда тако поносита избирачица Бисеиија удаде се за Пају иа велико чудо свију. — „Куку шта јој би, да се уда за тога!" питали би једии у чуду. „А шта зна девојка, пролази време!" одговарају други. — „Куку па зар за тог сме-

П. Вучетић

Мржња

тењака!?" — веле једни. — „Та, бар ће крај њега проживити", одговарају други. А било их је, Бога ми, који су се и Пери чудили. „Ама да је Пера једна будала — говораху једни — то смо знали, али да је баш оволико будала, — то нисмо могли мислити!" — »Ех, одговарају други, па неће ни њему бити криво; ући ће у већа друштва, напредоваће, истесаће се мало крај жене, она ће му отворити очи; стећи ће познанства, а што је најглавније, — данас не вреди без протекције ни бити чиновник. Женина Фамилија може данас много. — А жена највише! додавао би неки и завршавао би таке разговоре.