Нова искра

109 -

Утопљеко звоно Ј

Драмска вајка у пет чинова, написо Јерхарт Хауптман, превео р. одавић

ЈТица:

РаутенделаЈн, етворвИзв из реда влфа Никепман, елементарни духЈ Шумекн Фаун Прва \ Друга Трећа Четврта

елфа

ХаЈнри*, звомоливад ЈУГагда, ивегоеа жема НзИзгов етари^и еинчић НзИз^ов млађи еимчић Царозс Учитељ Берберин СуевтКа Стара Витихен. Патуљци и патуљиде. Људи и гнеене. Бајка се дога^а на на планини и у селу под њога. Певачки тевст у овога делу преведен је преша комповицији X. Целнера (ВгеИкорЈ ипс! Наг1:е1, Лајпциг) ПрВИ чим Брдска ливада окружсна јелама. Лево у позадини, иод једном истуреном стеном, у пола скривена колиба. — Напред, десно, на шумској ивици, стари бунар; на његовој огради седи Раутенделајн. "раутендглајн (пола дете, пола девојка, етворен.е из реда елфа. Чешља своје густе, златно-црвене косе, браиећи се у исти мах од пчеле која је наортљиво узнемирује) Хеј зукавице, од куд ли дође? Ти сладоједу, воскарко мала! Сунчана тицо, не лети на ме, Махни ме, иди, јер морам, видиш, Бакиним лепим и алатним чешљем Хитно се чешљат! Зло, ако дође! Та чујеш — даље! Шта тражиш овде? Јесам ли цветак ил' усне сладе? Преко потока хајд' у луг одмах На љубичицу, јаглику, сасу; На њих налетај па пиј до воље Озбиљно кажем: одмах се чисти, Јер знаш већ добро о немилости: Баба те Жбунка омрзну много, Црквене свеће од твог су воска. Разумеш ли ме? Та шта то значи ? Хеј Баба-Жбункин димњаче стари, Дај мало дима, подухни њиме: О герај напаст! Духни хеј-хоја! Духни хеј-хоја! Подухни хоја!... Марш ! (пчела оддети) Једва једном ! '1'аутенделајн чешља се мирно неколико тренутака, за тим се нагно над бунар и виче) Хеј Никслмапе !... Гле, не чује ме. — Хајд' своју песму: Ја не знам откуд дођох то, И не знам куд ћу ја? Да ли сам, ах, вилин род, Да л' ми племе сја? Ал' дивно ово цвеће Што миљем груди снажи, Да л' ико питат' слеће И род његов тражи ? Али често жуд ми се буди : Ја свој род бедна тражим Да тугу блажим. Питању том знан ми је лек, Јер ево дивна ја рајски Живим век! (поново виче у бунар)

Хеј Никелмане! Излази, старче. Сад по шишарке отиде баба. Тешко ми самој. Дај причај штогод Мени за љубав. А ја ћу за то Створит' се куном, па ноћ кад падне, Донећу поклон какав ти волиш: Црнога петла. — Иде? — Хеј, старче! Клокоће вода, већ се мехура; А груне л', само разбиће са свим Зрцало течно у ком одавде Огледам срећна весело лице. (Посматра свој лик у бунару) Лепојко мала, добар дан желим. Како се зовеш?... Раутенделајн? Велиш: да, ја сам Раутенделајн. Ама шта велиш? Што ти прст прети Тим близанцима грудним? Та види: Да л' сам ко Фреја? Није л' ми коса Од поноситих сунчаних зрака? Погледај како блеште у води Златни ми власи — ко руј сунчани. Ко пламен-мрежу шириш их туна Ко да си пошла у лов на рибе. Нај камен, лудо! Лов ти је свршен И блесак с њиме! Ја — иста ко пре! Та Никелмане, хеј забављај ме! Иде! (Никедман се појављује из бунара до иснод прсију) Ха, ха, ха! Леп, боме, ниси ! Кожа се јежи када те зовнем, А кад се јавиш... бр, још је гбре! ј^икелман (водени старац. У коси му трска; с љега капље вода; уздише дубоко као морски пас. Трепће очима, док се не навикне на дневну светлост) Брекекекекекс! раутенделајн Јест, брекекекекекс! Пролеће мири, па ми те чуди? То зна у зиду већ сваки гуштер, Кртица, шева, пастрмка, мишић, Уш, видра, мува, миш воден, сламка, Кобац у зраку и зец у трави А ти још не знаш! За што? ј^икелман (др» срдито) Брекекекс! раутенделајн Да л' видиш, чујеш? Или си спав'о? ^[икелман Брекекекс ! Немој прпошна би ги ! Да ли разумеш, ти, крекетајко! Прави си кворакс, кворакс, квак, квак, квак! раутенделајн Ако будеш зао тако, Заиграћу коло лако; А друштва ће бити сила, Јер сам лепа, млада, мила! (кличе) Ај хај! Јухаила! Млада, мила!