Нова искра

— 138

Ах какав дан! То ће бити нешто као у старим причама из Хиљаду и једне ноћи!.... — Ама шта, зар ви мислите и ноћ да дочекамо ? запита Гојко. — Море, и зору! вели Таса. — Дкакоо! одговори му Риста велосипедиста. Сутра нема канцеларије. Остаћемо... ех, ко зна докле ћемо остати... а вратићемо се преко брда. Бреее! Па које је то већ време? Ено звижди „воз пилићарац", а њих још нема!... Бре ала сам огладнио! вели Риста и саже да узме један запонац. — Назад! раздере се капетан Гојко. Вапонци зна се чији су. Миловане! дозва посилног. Вар се тако чува! ? Стој ту и не пуштај никога. Шта сам ти заповедио, како је гласила моја наредба? — Да не пуштам никога до печенице на три корака! — Е, дакле да не пушташ. Да пуцаш чим оиазиш непријатеља! наређује капетан. — Разумем, госпо'н-капетане! одговара Милован и салутирајући и не тренћући очима сгаде до печенице тако озбиљно као да шиљбочи на барутани.

— Ах, биће ббг&то! вели усхићено капетан. — Ббгато! потврдише остали. — Памтићемо га, вала, дуго! вели велосипедиста. — А да, га не би заборавили, ја сам се ево посгарао, чу се Пубикин глас из шуме. — Ма шта радиш, истина, ти тамо ? упиташе га ови. — Ево, одговара им Пубика: записујем данашњи дан ијунакињу дана за спомен, и нама и онима после нас... Они му приђоше. — ... Ево, кад остаримо и кад се већ скљокамо, — под овим дрветом, ето, да се скупљамо па да пијемо минералну воду! воли Пубика. Они погледаше на дрво и доиаде им се. Пубика је на једној лепој букви, мало дубље у шуми, изрезао једно велико (као највеће лецедерско, са вашара) срце, а у сред срца изрезао је дан, месец и годину а испод тога датума изрезао је круниијиш писменима име: Бисенија... (СВРШИЋК СЕ)

Ка^о 1М ■ I ИУј/ д неког доба изгледа ми као Да ће се моје замутити око; (кЗ Душа и жеље и све што сам знао Л\ж? Губи се, пашће у мрачно, дубоко. Ш\ Миран сам: ни трун срцбе или чега Што прави смсшним немоћне и јадне; Смрт, вечно жива, будућност је свега { Свег што рођењем у колевку падне. Некад, док младост, пролазна и блудна, Вођена страшћу која разум плени, Готова увек и за порок будна Некад, док младост живљаше у мени, Смејах се често, подругљиво вазда, Природи, Богу, и говорах смело: Да онај који обличја нам сазда Учини срамно, кукавичко дело. И причах себи да ћу једном моћи, Са мишљу коју величина даје, Здерати застор с непровидних ноћи, Видети простор и вечност каква је, И да ћу отуд траг безумљу знати ; И где је прошлост са безбројно жртви, Чије је време, ко је Богу мати, Нашто је живот и куд иду мртви.

ш је... И тада, као са вулкана лава, Сипаћу мисли што наш разум прже Трешће се вечност и пучина плава, И сии атоми који светлост држе. II О томе куда скоро имам ићи, И каква мени гроб поднебља крије, Да ли ће дух ми из тела се дићи, И где ће бити када мене није, О томе ево ја не мислим сада. Осећам само преживело доба, Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где ничег нема, па ни жел>а мојих, Болова, снова; нит' ту видим себе; Пред том застирком испред дана својих Осећам гробље и сећам се тебе. Озбиљан лик ти сад преда ме ступа Озарен мишљу и животном снагом; У твоме оку и душа се купа, Женска и чедна са нежношћу благом. У теби гледам биће земл)е ове, Умно и крепко, за будућност снажно, И своју љубав и минуле снове, И све истине — све што није лажно.