Нова искра

1,ХХУ Когод жели да осети Шта је срећа права, И другога, док је срећан, Нека усрећава. 1 ј ХХУ1 Који не зна сам себе да свлада, Нок се томе од дугамана нада. ТјХХУИ Да л' ноћи овом ил' оном стазом. Да будем срећан у овом свету? — Иди ма којом, јер живот има Различних стаза, ал' једну мету! Т ј ХХУШ Није живот у множини дана, Јер смрт и то свлада; Већ је живот, једини и прави, У вредности рада. 1 ј ХХТХ У срећи се својих мана сећај, Нећега се понети; У несрећи своју вредносг цени, Добра ће донети.

1 ј ХХХ Орећан који од дужности Задовољство ствара; Бедан који задовољство У дужност претвара.

С руског превео Р.

јМ о л и т в а — ргмер -

Јче Милостиви који си у небесима, опет сам као дете, верујем те и молим ти се: услигаи ме! Ти све знага и јога се сећага опог малигаана. Кадгод га је бол мучио, теби се окретао — а ти си му сузе ноклањао, оне сузе гато теку слатко и много као кигаа мајска... И кадгод би се малигаа изјецао и кадгод би исплакао свој тренутни бол — заспао би чврсто а осмејак би заиграо око његввих усана... Сад сам одрастао, Боже Створитељу, и одучио сам се од плача. Очи су ми вроле и усахпуле: ужасна сугаа пустоши у њима и сигае сву свежину и золенило гато би пупољало у мени... Молим ти се, Милостиви Оче, дај ми опет суза, оних суза гато току слатко и много као кигаа мајска... А када се исплачем, дај ми да заспим, Боже Створитељу, да заспим заувек — а осмејак нека заигра око мојих мртвих усана. Превео С.

Јован ДрагашевиК. — Ове Године навргаило се педееет година књижевиог рада срнскога писца ђеперала Јована Драгагаевића. Српско епско и лирско песнигатво, драма, војна књижевност, геогра®ија, нолитичка књижевност, етнограФија имају да захвале овом вредном и вазда одугаевљеном ветерану за многе одличне нрилого који ће несумњиво надживети његов земаљски доо. И ако је прослава педесетогодигањице била скромиа по облику свом, ипак је садржином својом издвојила од многих досадагањих ређих јубилеја. Седи књижевник може задовољно погледати у сво.ју педесетогодишњу плодну прошлост, за коју ћомо сваки озбиљни и непристраспи посматрач искреио рећи: „Хвала ти! Дао си више, миого више од онога што се тражило за сву част која ти је указивана!" Јоваи Драгагаевић родио се у Пожаревцу 4. Фебруара 1836. год. Основну гаколу свргаио је у своме месту рођења, а гимназију у Београду. Године 1855. ступио је у арти-

љеријску гаколу (Војну Академију) и из ње је изагаао као пемадијски потпоручник 19. августа 1860. год. Поручником је постао 30. јула 1862., канетаном II. класе 1. јануара. 1866., а 19. дец. 1867. преведен је у ћенерални штаб. Године 1870. јануара 1. произведен је за капетана I. класе, г. 1874. марта 1. за мајора, 10. октобра 1876. за потпуковннка, 1. доцомбра 1880. за пуковиика, а 27. априла 1888. стављен је у пензију. 13. јула 1900. подарено му је звањо почасног ђенерала са правом ношења униФорме тог чина. Ва све то вроме био је: водни официр 4. роте I. батаљона, затим ађутант тог батаљона, па командант I. стрељачке чоте и организатор и командант „бугарске легије" (1867. год.). Као проФесор артиљеријске гаколе, а по том Војне Академије био је у њој пуне 23 годиие и предавао је геограФију, статистику, ошпту иеторију, историју ратне вешчипо, стилистику и стратегију. Осим тога био јо члан