Нова искра

— 177 —

зенита,- али ретко допиру у ееверни део хоризонта. И у кодико се до сада могло иродрети у ледене пределе антарктичкога мора, показало се, да су јужне светлости у све већој превази. То је о оријентацији поларних светлости, сматрајући их као целине. Ну и поједини облици њиховн држе се извесних праваца, који стоје у некој, веома значајној, вези са правцима које одређу.је земаљски магнетизам. Кад се магнетна игла у тежишту њену слободно обеси о конац, онда ће се она, као што је познато, у сваком месгу поставити у извесан потпуно одређен правац, при чему на пр. у средњој Европи северни њен крај показује нешто западно и у исто врем« негато ниже. Раван, повучена кроз зенит дотичнога места и кроз правац дужине игле, назива се магнетски меридијан тога места, угао између те равни и астрономског меридијана тога места назива се магнетска деклинација. Пошто игла једним својим крајем пада и на ниже — што се нарочито јасно видп кад се игле поставе на хоризонталну основу — то она и са хоризонтом гради извесан угао — ипклинацију. Други њен крај показује на више а она тачка на небесној сФери у коју овај крај показује, назива се, како смо раније рекли, магнетски зенит. Ако се игла одиста може слободно покретати у свима нравцима, онда ће се она поставити тачно у онај нравац, у коме на њу утиче магнетска сила земљина, те тиме уједно показује и сам правац дејства те силе. Деклинација и инклинација варирају према месту и још с времена на време. Луци поларне светлости, бар у не тако великим ширинама, у опгате тако се распоређују, да њихова раван на дотичноме месту стоји управо према равни магнет. меридијана, а теме лука сгоји у тој равни или недалеко од ње. У пределима средње Европе луци се распињу на северном небу тако да су мало помереии западу, а кад су на јужном небу — истоку. Све су те околности много замргаеније на већим геогр. шир. Косћ је у Најну истина виђао и то да су равнп тих лукова већином косо распорсђсне нрема магнет. мерид. тога места, али је нашао и то, да су им темена врло често и јако одступала од тога меридијана. По посматрањииа Ермановим и СгтеНп-овим, у северном Сибиру поларне светлости јављају се некад северо-источно, а некад соверо-западно од меридијана, али ипак нарочито северо-западне светлости развијају лучни облик. И у северном Лабрадору на Гренланду, на северу Атлантика, врло су различите оријентације поларне светлости. На неким местима поларне светлости превлаче небо у свима правцима. Стубови поларних светлости одржавају постојанију оријентацију. Свугде се они простиру у правцу утицања магнетске силе земљине, држе, дакле, правац инклинацијоне игле. И код тих прилика свакако има одступања од тог правца, али се те промене збивају у много ужим границама него ли код лукова. Поменули смо да светли стубови граде круну. Из горњих података о њиховој оријентацији одмах се увиђа, да је та круна чисто перспективна појава, јер као год што се за низ паралелних линија, што теку истим правцем, посматрачу чини као да се скупљају у једну тачку (на пр. шине железничке) - исто тако изгледа да се и стубови поларне светлости пресецају на небу у једној тачки. Тај нривидни стицај многобројних светлих и сјајпих прилика даје онај воличанствени призор развијања круне поларне светлости Јасно је и то, што се круна налази и развија у магнетском зениту, јер је то пралац и магнетне игле а у исто време и светлосиих сту-

бова. Да круна поларне светлости није нека особита појава дознаје се најбоље по томе, што свако место види и своју особиту круну. Тако то и мора бити, кад правац магн. силе варира нрема месту посматрања. Кад би св. стубови били међу собом сасвим тачно паралелни, и круиа би при тако великој даљини морала у средини бити сјајна. Ну она је, као гато смо раније напоменули, на томе месту већином тамна. Из тога би се могло закључити, да су стубови због дивергенције праваца магнетске силе распоређени у облику конусне површине, чија јо основица окренута на вигае, а врх на ниже, на ипак и та конусна повргаина врло мало одсгупа од цилиндричне повргаине. Што се пак тиче оријентације других прилика поларне светлости: прстенова, пантљика и спирала, ту се

Змалквац не може нигата тачнога рећи. Вероватно је, да су и ту у главном равни управне према магнетском меридијану и да су им осовине параделне са инклинаци.јоним правцима дотичнога места. На другом једном месту нарочито ћемо поменути, колика велика важност лежи у тој вези између праваца поларне светлости и праваца магнетске силе земљине. Јога имамо у овом одељку да расмотримо и распростирање поларне светлости. Ту ваља водити рачуна како о границама до ко.јих се види једна иста поларна светлост тако и о честоћи поларних светлости на различитим местима на земљи. Пре свега, у погледу простирања поларне светлости морамо напоменути јога одмах да се све оне