Нова искра

- 216

ЈТарох Ове су добре, ал' знам и бољих. Хајнркх Ако сте вољни : дајте ми руку: Ја вам се кунем лабудом, петлом И коњском главом : бићемо своји ! У душе своје пролеће сјајно Вас ћу увести. ЈТарох Уведиге ме. Знајућ' ме, то сге чинили често. Хајнрих Знам вас, јест, знам вас. Ал' и да не знам, Па макар овде под маском друга Ништавац био — злато је злаго! Пропасти неће, па макар било У клеветника. ЈГарох Ал' реците ми : Каква је оно заклегва чудна? Хајнрих Лабуд са петлом ? ЈТарох И коњска глава. Хајмрих Ии сам вам пе знам: откуд ми дође? Казало биће са ваше цркве, Петао онај гбре, на сунцу, А глава коњска — са суседова Забата слика; а лабуд — лабуд. Отуд ил' откле л' дође ми на ум, То је свеједно. — Ах, ево вина л Сад у најлепшем значењу речи : Пијем за себе, за вас и тебе. ЈГарох Захваљујем вам искрено желећ' Излеченоме крепкога здравља. Хајнрих Јхода горе-доле1 Здрав сам, обновљен! видим по свему : По грудма што се радосно шире За медно-слатки удисај снажни, Крај којег ми је ко да у срце Мајска свежина и снага струје ; По руци својој од гвожђа што је; По шаци што се, ко канџа оштра Орла у лету, грчи и, шири Од жудње за рад, од нестрпљења ! У врту моме глете светиште ! ЈГарох Како ? Хајнрих Гледајте!... И друго чудо. ЈТарох Не видим ништа.

Хајнрих Мислим на дрво Што ми на облак личи вечерњи, Бог Фреир на њ је ослоњен лако. Мирисна струја с њега се креће, А небројене пчелице вредне Зује у роју, вију се, носе Мирисном, слатком његову цвећу. Осећам да сам што и то дрво: Као на цветне његове гране Бог Фреир слеће у душу моју, Те је у маху расцвета бујно. Пчелице жудне к мени нек дођу ! ЈТарох Настав'те само, слушам вас радо Хвал'те се цветом и ви и дрво Ал род је само у Божјој руци. Хајнркх Тако је збиља; све је од њега. У провалу ме одрину с брда, Ал' ме и диже, — те сада цветам. И цвет, и плод је, и све од њега. Ал' молите га да лето шти ги! I Нто је у мени — вреди да расте. Вреди да сазри. Истину велим. Јер то је дело што још не смишљах: Звоњење ретког, драгог метала, Што ће се, звонећ' клатити само. Кад, као шкољку, прислоним руке На ухо своје — чујем где звони ; Кад очи склопим — обличје видим И бих се клео: опипљиво је. Ово што сада ко поклон добих, У грозном болу тражих још онда Кад сте ме срећним ^мајстором* звалп ! Нит бејах мајстор нит бејах срећан. То сам тек сада: мајстор и срећан. ЈТарох Волим кад за вас то други кажу; Али се чудим кад и ви сами .... За коју цркву лијете звоно? Хајнркх ,1а? Ни за коју. ЈТарох Онда: за кога? Хајнркх Оном што јели нареди оној Да над провалом дична израсте. Ал' збиља: ваша црквица нова Погорела је и нарушена; Нови ћу темељ копати онде: За нову цркву и темељ нови! ЈТарох Мајсторе, али.. . Судити нећу... Рек'о бих да се не разумемо, Јер, ето мислим, просто речено, То ваше дело прескупо, красно.... Хајнркх Красно је, збиља. ЈТарох Звоњење гакво!