Нова искра

— 217 —

Хајнрих Може и тако. ЈТарох Па ви сте рекли. - Хајнрих Рекох о оном шго се и само И без назвања, крстити мОра, И што се само крстиги може. ЈТарох Рециге, молим, ко вам га плаћа? Хајнркх Ко ми га плаћа? О попо, попо! Хоћете л' срећу да усрећите? Награду би ли да наградите? Ако ја назвах рад ми звоњење, Зовите и ви. Ал' знајте добро: Ни с једног јоште Саборног храма Не чу се јаче ни лепшег звука; Слично је грому пролетње бјфе I Нто громко грми громовним треском ! Ко позауна потресном јеком Храмова свију гушиће звона И победним ће јавити кликом Рођење свету светлости нове! ГЈрамајко, сунце! Своју и моју Подиже децу грудним ти млеком, Као и ове изданке мрке Храњиво гоплом вечи гом струјом: Нек од сад увек све тежње своје Твом чистом путу к небу обрате. Ти си и мене, ка земљу суру Пред тобом што се сада зелени, Уждило само за жртву слатку. И ја ти радо жртвујем себе. О, дане сјаја, кад ће првином С цветног ми храма забруј'ат силно 1 л ром будилнички ; .— кад из облака, I Нто целе зиме терет нам бенЈе, Провеје пљусак јувела сјајних. Ком_милијони полећу рук^ Да о^репљене његовом моћи Тајно у куће богаство носе: И тада свилне стегове хв&те Шго дуго жуде — ах, како дуго!! И на пир пођу хаџије сунца. О, на пир, попо. Сличан је причи О блудном сину. Мати нам, сунце, Синовма блудним тај празник даје. Уз шуштај звучми стегова свилних Ка храму моме хитају мноцггва. А тад звоњење јекнуће моје Слатким и топлим звуцима мамним Да свачје груди јецај потресе: Јер то је песма заборављена, Песма оташтва, детињског миља, Са дна бајкина бунара што је, Коју свак знаде, ал' никад не чу. И како почне, тајно и скромно, Ко јад славујски, ко г^к голубјп Лед се отапа у људским грудма; А мржња, срдња и пагња тону У топлим, топлим, топлим сузама. Сви ћемо тада приступит' крсгу И, јоште плачни, бићемо срећни. Јер тад ће, најзад, сунчаном силом

Спаситељ мртви оживљен бити! Пун сјаја, миља, младости вечне У мај, ко младић, ступиће сјајни. (Хајнрихово одушевљење, у овом говору, расте све више и више, тс на послетку говори екстатички; кад заврши, хода горе-доле. Раутенделајн, дрхгећи од одушевљења, клекне сузних очију пред њега и љуби му руке. Иарох прати сав овај говор са све већим и већим изразима језовитог изненађења. После паузе почне усиљеном мирноћом којо брзо иестаје.) ЈТарох Мајсторе драги, ја сам вас чуо. Ах, до ситница све је онако Како ми брижно причаху дбле Честити људи општине наше: Па чак и гатка о звоњењу вам ! Те ми је тешко — не умем рећи. Ал' громке речи на страну сада: Ја, како стојим, овамо дођох, Не што сам ж^дан чудеса ваших, Већ да сам крај вас у несрећи вам. Хајнрих У несрећи ми? — Несрећан! Зар ја? ЈТарох Пробудите се! Устајте! Сан је! Сан је ужасни из ког се само У паклу б^ди. Не буде л' моћи Да вас пробудим речима Божјим Мајсторе, ви сте пропали вечно.

ГаЗИ-Местан +

Хајнркх Не мислим тако. ЈТарох Библија вели : „Слепило шаље — ком пропаст жели !* Хајнрих Ако он хоће, — ви да не дате? И зар ме слепим назвасте сада Кад сам пун духа најлепше химне, Кад к'о с јутарњег облака рујног Слободним оком чар неба пијем : Зар ја заслужих Господњу казну, Мрак вековечни? ЈГарох Мајстор-Хајнриче, Ваш такав полет — висок је за ме. Ја сам прост човек, н>1 земљи рођен, Па не знам ништа о вашим стварма Ал' знадем оно ш го ви не знате: Знам Правду, Кривду, знам Зло и Добро.