Нова искра

се један песник који је ииао тако развијено осећање друштвености, несник љубавних песама као што су Змајеве, песник породичне среће у „Ђулићима", песник хуманизма и многих дечијих песама — природно је што се такав песник ставио у службу баш тих, демократских идеја. Змајев слаб индивидуализам, алтруистичка природа вегова потпуно се слажу са демократским погледом на друштво, и Змај је стално и с врло мало обзира водио дугу борбу против свега што је консервативно, често пута, вероватно, и неоправдано. Књижевни историк би, несумњиво, утврдио да је утицај Змајевих политичких песама на друштвено стање онога доба био велики; за нас је, овде, главно да утврдимо да је сатирична жица у Змаја била врло јака; то, уосталом, и јесте разлог великом утицају који су оне вршиле на политичко мишљење српскога народа за неколико последњих деценија. Без те сатиричне жице своје Змај се не да замислити. Има мишљења да је, уопште, та жица у њега најјача и да су му песме те врсте најбоље. Али то је, рекли бисмо, мишљење оних који нису иа чисто шта чини првобитну одлику песме и који у оцену посме као такве уносе историску вредност њену или и своја политичка убеђења; као што други у политику уносе своје поетске идеје. Нити се једно нити се друго сме допустити и те две ствари се, уопште, не могу мешати. Сатиричне песме Змајеве имају књижевне вредности и имају је више него многе од његових песама; то је јасно по непосредном осећању, по сарказму који веје из тих песама, а исто тако по духовитости која је ретка у наших песника и која вредност сатиричне песме може само увећати. Али оне нису најбоље што је Змај испевао. Сатирична песма, по себи, није чиста лирика. Она има онога, у неколико, што има и чиста лирска песма, али тенденција, простота осећања, која је готово свуда у тих песама, виднија улога духа него осећања чине да је сатирична песма субординирана. Са свим је друга ствар што је добра сатира боља од лоше песме оне прве врсге. Ми говоримо о песмама једне вредности у својим родовима. Природно је дакле, да Змајеве чисто лирске песме, о којима је било говора и чију смо вредност нагласили, стоје над његовим сатирама, ма да су ове врло изразите, ма да имају вредности и ма да су, у нашој књижевности, без такмаца. Од тих сатиричних песама Змајевих најјача нам изгледа она позната „Јутутунска народна химна", песма ванредно озбиљнога тона кроз који се назире горка сатира на народ који идиотски обожава свога владаоца и који сваки његов акт сматра за божански, ма се то противило најобичнијем расуђивању. Она је претерана; немогућан је онакав народ какав се опева у тој песми, али је свака сатира, унеколико, карикатура, и утисак је тиме јачи, болнији, нарочито на народ који јој се, својим особинама, приближује. Змај има читаву поворку сличних песама („Јутутунско јухаха", „Уставно-успавна песма", „Са скупштине*, „Београдске баке и пролеће", „Од снега јунак" и т. д.) и сатиричних песама друге врсте као што

су „Билдунг", ,,Нобл момче", у којима, као и у првим, има изобилно духа. Поред сатиричних песама Змај има и велики број хумористичних песама, нарочито у „Другој Певанији"; али је то књига о којој поред „Певаније" не вреди говорити и о којој, уопште, мало вреди говорити. Хумористичне су песме Змајеве слабије; оне су врло добре и иогодне за хумористичне листове (и Змај их је, доиста, ревносно и пунио) и за просту публику; али то није права поезија него је чак и врло далеко од ње. Оно што се на сатиричним и хумористичним песмама Змајевим не опажа много, али што се, ипак, на свима његовим песмама опажа, негде више, негде мање, то је да Змај није онакав уметник у ®орми за каквога се он, готово једнодушно, сматра. Ми смо напоменули на једном месту, говорећи о једној патриотској песми Змајевој, да је та оскудица у лепој ®орми чбста у његовим песмама. Змај лако влада Формом, али он не влада лако добром Формом или, боље, он не влада правом уметничком ®ормом. То, на послетку, није толика штета за сатиричне песме; у сатирама Змајевим, у осталом, Форма и јесте најбоља; али је пггета за његове чисто лирске несме у којима се, иначе његовим најбољим песмама, види како је песми са лепим осећањем, са идејом, дато просто рухо — које јој не личи и које би требало да је много богатије. И као што Немци кажу да одело чини човека, тако би се могло рећи да Форма чини песника и да без Форме нема песника. Не треба нас криво разумети. Змај има Форме, он уме писати сгихове; али то није довољно; и ко не опажа на понекој, иначе лепој песми његовој, оно сиромаштво слика, лабавост Фразе, изобилност „песничких слобода?" Али те се мане, као што споменусмо, ие виде толико на његовим „'ЈБулићима" и /Булићима Увеоцима," иарочито се толико не виде на оним несмама тих циклуса које смо и навели као најлепше. Много су видније те м&не на његовим миогобројним преводима, који су доиста, у нашој књижевности, најбољи, али који још не могу, као што се мисли, служити за узор. Змај употребљава елизију више него и један од наших песника; његов је слик на много места неправилан и није чист слик. Он, нарочито, сликује сличне сугласнике, онако као што се могу у некој песми сликовати у крајним речима само самогласници. 1 ) На Змајевим баладама, рекли бисмо, најбоље се види недостатак у правој уметиичкој Форми. За баладу је вигае но за коју песму потребна сигурност потеза, изразитост слика — Форма у обичнијем смислу и Форма у јодном специјалнијем и гаирем смислу, где се за баладу тражи веома издржљива и жива магата, која је код Змаја слабија но и код једног од нагаих већих песника. Колорит, способност детаљног запажања у магати, слика која је за баладу тако потребна, све то у Змаја није толико јако колико би требало да је за праву баладу. Он је, изгледа, ') Хајнеова »Дона Клара,« Костићев »Минадир.*