Нова искра

- 201 —

И твоја слика, као звезда среће, Прилази к мени: и ја видим тебе Далеко, свуда; и знајући где ће Толики живот, ја заволим себе.

Дуго ти причам, заносан, у жару, Будућност нашу што се дрско крије, И ону песму о блудећем пару Селеном, сјајем — камо гаме није,

Где љубав влада и станују жуди. И све што драган својој драгој таји, Дуго ти причам — док задрхте груди, Док снови мину — приђу уздисаји.

0 I 8.

ЈЗалај

Д. Д|МФИТЕДТРОВ

и ноћ ни дан, — сутон. Сањивост и дремеж. Спавају сити људи, јер су добро јели а одличио варе. Гладни људи лежу да снавају, мислећи на пословицу ;> Ко спава — једе!" Понеког љуљушкају и крепе снови, понеког даве страшни привиди. Мрмљање, бунцање, ркање. Онима што не спава ЈУ дубоким сном као да је стидно што се још истежу, јер је већ давно било време да се устаје. Али је сан снажан, сладак а изговора је безбројно. — Ео спава, не греши; као праведан ће у рај ући. - Шта да се ради на јави? Ко може будуКност прорицати? — „У свету нема среће, има само мира и слободе." — -Тава је — разочарење. Срећа је само у сну. — Дедови су спавали, оцеви су спавали, — спавам и ,ја... Одлучи се! Презри живот! — Рад ? Рад ? Какав рад ? Свршиће га и без мене. — А ја ћу — на другу страну. — Какав рад? Нема ту рада, то је беспослица. — Не будито мл&дицу да пре зоре усгаје; већ ви меие будите када сунце одскочи. — Боже мој! Тако сам клонуо, тако сам радом измучен. Ама шта ви то хоћете? Није човек ни очију склопио, а ви већ будите! Имајте милосрђа, дајте да се бар у сну одморим... — Ја сам човек болестан... доктор каже да ћу умрети ако не будем спавао — бар двадесет и четири сата преко дана... — Пијан сам и нећу устајати док се добро не испавам. — Не будите ме, оставите: сањам диван сан... Сад ће се, сад испунити све наше жељо, оствариће се сви наши идеали... — Како устајати? Вашто устајати? Зар ја не чујем: лије киша као из кабла, дува ветар као проклет, — ужасно време!.. — У сну се бар не карташ и не опијаш.

— Ако се не испавам, добићу главобољу; а кад сам у главобољи — нисам низашто. Спавање, ркање, бунцање. Обломовштина. Сумрак. Они малобројни што не спавају, у бол/ немоћне усамљености, крше руке аад успаваним светом... — Устај, отаџбино! Б/ди се! Зове те живот! И позивају спаваче но именима, моле, преклињу, плачу, прете, куну, гурају, мувају, понеког и хладном водом поливају... Узалуд! Врло је мало пробуђених!.. Други отварају .крмељиве очи, чкиље, опет зажмуре — и мрмљају зевајући: — Да, доиста... Безобразлук... Сад ћу ја, голубе, сад... Само још мннут-два... Само минут-два... И опет спавање, опет обломовпггина, опет сумрак... И поново узалудне, плачне молбе оних што ие снавају: — Озза агШа аисМе уегђит Ботпп! „Кости сухе, чујте реч Господњу!" Еј, девојке, глупаче: долази жених, — устајте да га дочекате, палите светиљке! Ћутање. Спавање... Спавање... Али чуј!.. У један мах над овим царством сна, над овом долином трулежи мртвачке, над овом отаџбином иза Божјих леђа — зачу се Бапај. Незнани, заглушљиви, неприродни, потресни! Допро је до сваког уха, нагонио да се сва уста отворе, подигао сва тела са постеља. Неко спустио ноге на под, неко скочио и брзо се одева, неко звони, зове слугу, а неко потрчао прозору: — Шта је то на улици? Од чега се тресу домови и звекћу стакла? А незнани Вапај расте, све више расте. И нема човека који га није чуо и који се није узбудио. Све је људе подигао са постеља, сви се узмували. Шта је то, откуда, зашто? још им је нејасно; само знају: — Пробудио нас Вапај! — То људи гину негде! Ужасии узвици последњег очајања! — узбуњују се једни.